Да је знао Нушић, давне 1929. године, како ће 100 година касније бити, да ли би икада дело “ Госпођа министарка” било окарактерисано као комедија или би Нушић, изашао у народ, са сигурношћу тврдећи да је видовњак.
      Исти су то људи, преживели су, без обзира на толике године, преживели својим паразитским начином живота, све су то Живке, само су Живкин златни зуб заменили скупоценим,белим, порцеланским зубима, Живкине хаљине су заменили фирмираном гардеробом, уместо у Живкиним кочијама, возе се џиповима и ништа се променило није. На своја прљава и неуредна тела навукли сјај скупоцене свиле и глумећи елиту, личе на кловнове. Сав ће неукус обући у луксуз, златан им је есцајг на столу, али им за чварке не треба, слађе је прстима. Док им слина из носа капље по “Ралф Лаурен” кошуљи, чачкајући своје порцеланске зубе прстима, чистећи остатке чварака на њима, они управљају нашом културом, финансијама, здравством, представљају нашу Србију. Никада време Нушићеве комедије није престало и комедија би била да није овако како јесте. Није Нушићева “Госпођа министарка” никаква комедија, то је трагедија наше реалности. Ено њих горе, ено Живке, ено ујка Васе и целе Живкине фамилије, ено свих њих горе, негде изнад свих нас, обичних смртника, смеју нам се, гушећи се у сузама, бацају нам отпатке рукама растрганих батака, заваљени у своје удобне фотеље, масних прстију и масних бркова. Блато из ког су дошли заменили су бетоном скупог насеља, а некадашње пријатеље, оне сличне њима, замењују елитним друштвом, на силу глумећи несто сто никако не могу бити, па из климавих, поломљених столица, директно у министарске кожне фотеље. И све би они учинили, само да им нико фотељу не одузме. Пропуснице Живка, играће бриџ, наци це љубавника, све је дозвољено, једино неопростиво је признати пораз, признати да ниси оно чиме се представљаш. Не види Живка никакву препреку, приграбила Живка моћ, привилегију и држи се чврсто, без ваздуха може, али без титуле “госпођа министарка” никако. Ништа Живки онда, а ни овима данас, лепсе упакованим у “ народни посланици “,  неце стати на пут, свој це простаклук упаковати они у сјајан, блистав омот и продаће га разјареној, слепој маси. Од  неваспитане, некултурне битанге правићемо господина, обући ћемо га у морнарско одело, учићемо га манирима, господству, па када је Живка могла од Раке, што не би могли ови данас. Али када инстинкт заигра улогу, само тренутак непажње и псовка је неминовна, право се лице у секунди покаже, без могућности задршке, неки се људи у неки калуп просто не могу упаковати, природа исплива, кад-тад. Колико се год Живка трудила, Рака остаје Рака, а Чеда, Дарин муз, остаје њен зет и мозе њој колико год звучати боље, али она није Живана и заувек остаје Живка. Исто је и са министрима данас, њиховим полтронима и љубавницама, колико год пара улозили у себе, свој имидз, сијаце порцелански зуби, али це допирати смрад празилук из уста, ружни су, чак и када се смеју. Оно сто друштвени и политички зивот 21. века чини јос трагичнијим јесте чињеница да никакав скандал њих горе не мозе свргнути са власти и избацити их из фотеље. Као да је прекасно, као да су њихове огромне задњице, угојене радом и новцем народа, заглављене у фотељама и као да нам нема спаса. Скандал је Живку свргнуо, а њих данас, само још више у небеса диже, јер нема лоше рекламе. Док образована, културна, поштена Србија плаче, плаче над својом тужном судбином, они сузе својих грађана продају, као бисере, богате се и задовољно смеју. Ништа није свето, ништа није недодирљиво и циљ оправдава средство. Продали су домовину своју, ни трепнули нису, продали би мајку, ни трепнули не би.
  Нушићева “ Госпођа министарка” има, може се рећи срећан крај, нама се такав крај не смеши. Наше Живке ниста не врати у брда из којих су дошли. Када се завеса спусти и публика аплаузом поздрави представу, иза завесе неки тамо млади људи пакују своје кофере, купују карту у једном правцу и одлазе.

 

Милица Вељковић, III1

​

 

 

Госпође министарке у 21. веку

​

  Иако је прошло осамдесет година од његове смрти, Нушић је и даље наш савременик, а његов хумор препознатљив и генерацији која стасава у 21. веку. Ћете, нотари, аналфабете, министри, њихове супруге, слушкиње, удаваче, сав тај прост свет вођен је личним интересом, каријеризмом и агресивном неукошћу. Сви миришу на промициле, али су им дела и мисли покварене. Мислили смо да су непросвећеност и паланачки менталитет само литерарни мотиви у функцији изазивања хумора, а да је тај карикатурални свет живи заробљен у сценама Нушићевих драма на прелазу између 19. и 20. века, да је остао у магији смеха. Али, колико год да смо се смејали тим моралним наказама, тешко нам пада сазнање да смо остали исти, вероватно постали и гори од Нушићевих улизица, незналица и снобова.

     Нушић није карикирао јунаке и теме да би било смешно, већ је оголио истину кроз ситуације у којима откривамо какви смо као народ. Такви смо и данас. И то толико дуго траје, деценијама се укорењује, трује до толике друштвене засићености да нам је све мање смешно,  а све више болно. Да ли је генијални Нушић видео да ће се једном у будућности, која је наша данашњица, спојити Народни посланик и Госпођа министарка?

     Они на власти и данас имају пријатеље из интереса, они, Срета Нумера и Секулић, бивши робијаши и проневеритељи, „месе јавно мњење“, спроводе изборну корупцију и лажни парламентаризам. Долазе заједно на власт која је мајдан за лично богађење кроз привилегије. Данас њихове супруге, пријатељице, рођаке и љубавнице, много суровије од вожње фијакером, газе друштвене норме, износећи свој простаклук и ван паланке, Београда, ван граница, брукајући поштен свет који трпи због њихове сујете и великих амбиција. Данас се њихове ћерке заиста удају за Ристу Тодоровића, али он постаје друштвено познат, део елите. Разни Каленићи узимају чланске карте владајућих странака само да би се окористили. Данас читава хорда Каленића јуриша на један посланички мандат, на место у управном одбору, на место у бирократској управљачкој машинерији која одлучује о нашем животу!

    Не бирају средства само да би задржали свој фијакер и салон вагон. Манипулисање информацијама доводи јавности у заблуду и ствара се паралелана реалност, виртуелно нашминкана празним обећањима и бајковитим приказомнашег економског и моралног суноврата. А то је опасније и малигније од љубавничких акција доктора Нинковића. Жута штампа Нушићевог времена постала је жута телевизија,жут интернет, жут ријалити нашег времена. Циљеви су исти, само су наша средства обмане разноврснија, модернија, доступнија и бржа. Јевремов плакат  о компромитујућој вези адвоката Ивковића и Сокићке претворио се у двадесетчетворочасовни ријалити програм, у којем моралне наказе заокупљају пажњу нације вулгарностиma о којма је непристојно и razмишљати.

     Нушићева поштена опозиција трпи неправду. Докле? Данас док из треће класе не преће у салон-вагон, док не дође на власт и постане власт! Лице власти је увек исто – изкривљено од жеље да се што пре обогати, узвиси и на тим висинама остане.  И тако се данас смењују на власти зли и наопаки, сумњиви и тек изашли из затвора, неписмени и некултурни. И нико их не шаље у „Ивањицу“, нико и не сме да их опомене, да им противречи. Као пертетум мобиле, они су свеприсутни,  руковођени девизом Живке министарке - „само док се заборави ово нешто мало бруке, ево ме опет“.

А да ли би пишчевом егу пријало што је  визионарски сагледао срспку судбину? Да ли би био задовољан што јунаци његових комедија још увек живе међу Србима, што су чак и живљи него што је могао претпоставити?

​

Емилија Крстић III1                               

​