Наши књижевни јунаци
Година 2019.
Отрови у ренесанси – Шекспирови отрови
У уметности, била то књижевност, филм или музика, самоубиство и убиство су честа појава. Медицина је у периоду ренесансе доста утицала на књижевност те данас постоји термин Шекспирови отрови. Поставља се питање да ли у стварном животу постоје тзв. Шекспирови отрови који су додатно појачали трагичност.
Када је реч о Хамлетовом оцу, коришћен је отров под именом хебенон. Овај књижевни лик убијен је на спавању тако што му је отров сипан у уши. Истраживања су доказала да је то могуће употребом неких од правих биљака. Особине те супстанце одговарају биљкама као што су абонос, буника и велебиље. Шекспиров опис агоније кроз коју је краљ прошао указује на то да се највероватније ради о отрову бунике.
У причи о чувеном пару који је трагично завршио јављају се три врсте напитака. Јулија је попила напитак од велебиља како би исценирала сопствену смрт. Научно је доказано да мала употреба ове биљке води лудилу, умерена изазива ефекат под називом спаваш као мртав, док већа количина ове супстанце доводи до смрти. Међутим, велебиље не би могло да доведе човека у контролисану кому о којој се у делу ради. Ромео је највероватније користио калијум-цијанид како би окончао свој живот. Калијум-цијанид је отров изузетне јачине који се брзо шири крвљу, а симптоми се јављају свега неколико минута након уношења у организам. Трећи напитак који се појављује у овом делу јесте напитак за заљубљивање справљен од биљке дан-ноћ, међутим, у реалности ова биљка лечи блага кожна обољења као што су екцеми.
Интересантна чињеница о Шекспировим отровима јесте та да су ове супстанце наводно пронађене стотинама година касније. Јасно је да су травари, апотекари и лекари држали у тајности своја сазнања зато што су тровања била честа, а једна од казни за троваче било је кување до смрти.
Доба ренесансе је истовремено било и прелепо и брутално. Убиства и завере су биле свакодневна појава, а отров је постао најпрефињеније оружје.
Интересовање за отрове, али и противотрове, јавило се и пре ране ренесансе у Италији и није било ограничено само на врачеве, алхемичаре или вештице. Прва књига о отровима за коју знамо је Де ремедис вененорум, а написао ју је управо један Италијан, Пјетро д'Абано. Он је живео између 1250. и 1316. године и био је професор медицине на Универзитету у Падови.
Било је то једно крајње научно и детаљно израђено дело у коме је д'Абано класификовао отрове према њиховом минералном, биљном или животињском пореклу. Професор је у овој књизи појаснио да човек не мора да се отрује само ако поједе или попије нешто отровно, него се отров може унети и путем ваздуха или преко коже.
Књига је била врло популарна. Штампана је у чак четрнаест издања, што показује да је постојало велико интересовање за ову тематику. Упркос томе што је њен аутор био професор, црква није имала поверења у њега, прогласила га је врачем и прогонила га.
Учитељ и монах, Санте Ардуино (лат. Сантес де Ардоyнис), написао је 1424. године књигу о отровима. У њој је побројао оне најуобичајеније отрове, са циљем да опише њихове ефекте, као и да препоручи противотрове. Навео је отровне биљке као што су једић, кукурек, корен мандрагоре или мак, али и хемијска једињења попут кантаридина (добија се сушењем и млевењем инсеката).
У књизи се налазе и хемијски елементи, као што је, рецимо, арсен, који је био познат још од давних времена и налази се у многим минералима. Чак се и Парацелзус, познати ренесансни лекар и алхемичар, бавио овом материјом, с обзиром на то да је његов начин проучавања људског тела и практиковања медицине био заснован на хемији.
Уз научна сазнања је руку под руку ишла и тајновита активност једног света у коме су магија, алхемија и вештичарење играли врло значајну улогу. У овим круговима су се користили магични напици. Многи од њих су били безопасни, као што је то био случај са романтичним „филтерима љубави“ које су нудиле подводачице попут Селестине у ренесансном делу Ла Целестина. Служили су да распламсају страст између заљубљених, као што се и види у делу Фернанда де Рохаса.
Међутим, танка је линија између овога и справљања смртоносних напитака, а стручњаци у овој области (која представља претечу хемије) прелазили су ту линију без много размишљања, радећи све према жељама оних који би им платили. И тако су ови напици постајали сваки пут све префињенији.
У једном тренутку врхунац уметности тровања је достигнут употребом отрова званог цантарела. То је отров који се добијао мешањем арсена и свињских изнутрица. Постоје описи његовог припремања који су толико одбојни, а мора да је и оним несрећницима који би га невољно конзумирали било подједнако одвратно:
„Жртвовати свињу и извући њену утробу, па те изнутрице помешати са арсеном. Ставити их у неку бакарну посуду и држати их тако током тридесет ноћи и тридесет дана да потпуно иструле. Извадити угњилену масу и покупити течност. Сушити изнутрице све док се не добије кристални, беличасти прах сличан шећеру. Чувати их у металној кутијици, по могућству направљеној од злата.“
Izvor: https://www.iserbia.rs/da-li-ste-znali/umetnost-trovanja-22364
