Епски јунаци | Наши књижевни јунаци

Јунак наше епске поезије - пример чојства и јунаштва

У епској песми „Диоба Јакшића“ главни лик је женског пола, што је чудно, с обзиром на то да се у овим песмама као јунаци истичу мушке особе због битака и због тога што жене у то време нису биле равноправне.

Анђелија је често име у српској поезији, означава верну љубу и сестру јунака, младу и лепу девојку. Њен муж Дмитар и девер Богдан су делили очеву имовину. Око свега су се сложили, сем око коња и сокола. Коњ и соко су означавали господство и јунаштво. Како би добио коња и сокола, Дмитар је желео да почини братоубиство. Није могао то да учини, па је рекао својој верној љуби Анђелији да, док је он у лову, отрује Богдана или да га не чека у двору. На Анђелији је јако тешка одлука. У стиховима: „све мислила, а на једно смислила“ приказухје се њена мудрост и домишљатост. Она је, да би избегла срамоту пред народом и грех пред Богом, са великим поштовањем и ризиком деверу поклонила молитвену чашу из које се пије вино само у посебним приликама. Замолила је девера да јој поклони сокола и коња како би помирила браћу. За њу је породица светиња и жели да Дмитар види какву је грешку направио. Дмитар се враћао из неуспешног лова.

На путу до двора соко сломи крило, а коњ предње ноге. Соколу без једног крила је као брату нез брата и коњу без предњих ногу је као брату без брата. Дмитар је схватио колику је грешку направио и оде двору надајући се да његова љуба није отровала његовог брата . Дмитар прилази Анђелији и пита је за брата, а она му одговара: „Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила.“.

Анђелијин лик овој песми доноси срећан крај. Помирила је браћу и није починила огроман грех. За њу је породица нешто највредније. Одрекла се молитвене чаше зарад мира, само из најбоље намере. Показала је своју сналажљивост и мудрост и ако је женског пола. Показала је да не мораш бити мушко да би био јунак. Показала је мужу да је богатство пролазно, а да породица остаје заувек.

Анастасија Цакић 1/1

Јунак наше епске поезије-пример чојства и јунаштва

Вук Бранковић јесте у нашем народу симбол за неповерење и издајицу, то јест свако ко некоме изневери поверење, махом бива назван Вуком Бранковићем. Легенде и поезија говоре једно, историја утврђује друго, али једно је сигурно,Вук Бранковић једнако издајица, а тај епитет му је засигурно доделио српски витез овенчан славом у народној поезији, Милош Обилић.

МИлош Обилић је јунак наше народне поезије, овенчан славом, јунаштвом и великом жртвом. Није било лако бити витез а да вас неко у то време оптужи за велеиздају,што је било несмотрено нагађање српског кнеза, или је био производ људске пакости, углавном, Милош обилић се нашао на стубу срама за кнежевом трпезом.

Да ли јуначко срце, да ли бес ратника или очај родољуба не можемо са сигурношћу тврдити шта је у суштини револта Милошевог у коме се заклиње да ће као одговор на клевету, сутрадан на Косову да убије Турског султана Мурата, и то прецизирајући начин на који ће то извести "Од учкура до грла бијелога". Можда се у овом прецизном обећању скрила жеља за крвљу правог издајника, оног кој ће и заиста издати и српског кнеза и српски род, а то је нико други до Вука Бранковића.

Бранити веру и земљу некада је била част, штета што се и до дан данас тај обичај није одржао, него се земља и јавно и тајно издаје, а вера као да није у моди, трампишу људи веру за мало бољу већеру и осташе "пуног стомака, а празне душе"

Зар је лако? Зар је лако проћи поред пања са кога ће вам глава кроз који минут пасти у прашину, а душа вам се из тела преселити у вечност и легенду. Лако, признаћемо, није, али за дату реч и глава је прихватљива цена, јер част и образ су непроценљиви били, вреднији од сопственог живота.

Од тог доба, од давног Косовског боја, па до данас, у нашем народу за храброг човека, човека од речи, који је правдољубив, који не мари за последице и своју штету, само да буде по правди, који свој образ не продаје и не лицитира му цену, који подноси жртву за друге, иако од тог неће имати велике користи, е за таквог се каже да је исти Милош Обилић. А вреди ли у данашње време бити Oбилић, јесте питање за милион евра, и можда тема за неку озбиљну дебату.
Милена Милошевић I-1

Јунак наше епске поезије–пример чојства и јунаштва

Српска народна поезија има пуно лепих епских песама које нас често дотакну.У њима се говори о великим јунацима и њиховим добрим делима,али песма “Бановић Страхиња“ је заиста јединствена.Она квалитетом натера слушаоца или читаоца да се добро замисли о њеној теми.

„Нетко бјеше Страхинићу бане“,почетни стих нам лепо објашњава да је јунак попут Страхиње непоновљив.Био је то изузетно храбар,мудар и упоран јунак,окићен дибом и кадифом.Његов став,високо чело и мрки брци нам показују његову унутрашњу и спољашњу лепоту.Највећу храброст показао је у тренутку гостовања у Крушевцу када је добио писмо од мајке.Писмо послато из малене Бањске говорило му је да су Турци разорили његов крај,а он одлучно устаје и креће у одбрану својих најмилијих.Место које је њему било намењено у тазбини доста говори о његовом угледу.Сви су га поштовали и ценили.Имао је и он поштовање према њима све до тренутка када нису пристали да му помогну у борби.Југовићи нису могли да му помогну зато што им отац то није дозволио.Страхиња је био изненађен ,али не и поражен.Није се толико обазирао на чињеницу да је тада било патријархално доба и да није било вредно борити се за једну жену. Он се упорно борио за своју љубу.Није решио да одустане ни када му подршка од љубе није била узвраћена.Тада је добио још већу снагу и успео у намери да је врати.Огромну смелост је показао за време двобоја са Влах-Алијом.

Колики је био јунак, а пре свега,човек видело се у опраштању преваре.Страхињино јуначко срце било је чврсто ,али и пуно топлине.Његова супруга му је преваром сигурно задала бол,али он то није показивао пред народом.Иако му је срце доживело бол,оно је ипак учинило добро дело.Када је Страхиња са супругом отишао у Крушевац,опет је наишао на интересантан догађај .Његови шураци су хтели да убију њихову сестру ,али им је Бановић мудро напоменуо да тако никада неће постати јунаци.Добар човек је особа испуњена срећом и задовољством јер човек представља своја животна дела.А такав човек беше наш Страхиња Бановић ,пун љубави и племенитости.

Лик Бановић Страхиња је у мени оставио посебан утисак. За њега је права победа бити човек, а потом и доживети друге победе. Он је био изузетна личност,прави пример доброг човека и симбол чојства и јунаштва.Страхиња Бановић ће бити сигурно упамћен у нашој епској поезији.

Невена Глишић I/1