Наше бајке

 

 

Бајка из Долине Мира

Био једном један краљ. Имао је три сина. Сва три принца су сањала о томе шта би волела да раде у животу. Први син је волео животиње и цвеће, други син се интересовао за јахање, а док се трећи, најмлађи син, издвајао по интелигенцији, био је оштар и јако је волео да се бори. Њихов отац, а краљ Долине Мира, био је јако добар владар, његова жеља је била да најстарији син преузме престо, али њега то није занимало. Најмлађи син је пак желео да влада.

 Легенда каже да се на дну пећине налази мач забоден у стену. Тај мач ће извући само прави наследник. Ову легенду је краљ испричао својим синовима. Средњи и најмлађи старији син нису ни слушали свога оца, док га је најмлађи син слушао јако пажљиво. Млади принц је стално вежбао и размишљао о том мачу. Једног дана се одлучио да пође у ту пећину. Био је јако уплашен и није ни знао да га у пећини чека пет препрека. Одмах по улазу у пећину морао је пробити камени зид. За младог принца то није била велика препрека. Следећа препрека било је јато разјарених слепих мишева, али ни ово није била велика препрека за принца. Затим је наишао на рој пчела које га и нису много замориле. Принц је лагано ишао не слутећи да ће да наиђе на велико клупко дугих зелених змија. Ни то га није спречило. Принц је мислио да је крај препрекама кад се одједанпут појавило наранџасто чудовиште које бљује ватру. Прин се свом снагом борио и отимао док није узео оштру сабљу и одсекао му главу. После чудовишта препрека није било и принц је пришао уз мач и, помоливши се Богу, извадио га је из камена без проблема. Са великим осмехом и пуним срцем принц је изашао из пећине сео на свог коња и отишао у двор. Када га је краљ видео са мачем у руци, није веровао, замало се онесвестио. Краљ је са поносом организовао крунисање младог принца, потом је организовао балет на ком је нови краљ нашао своју краљицу. Они су се венчали и са својом децом живели срећно до краја живота.

 

Клара

Једног дана у једном краљевству родила се једна предивна девојчица по имену Клара. Клара је расла са својим родитељима до треће године. Једног дана одлучили су да прошетају шумом. Док су шетали, Клара им се истргла из руку и отрчала. Родитељи су одмах отрчали за њом, али се она врло брзо изгубила и од тада родитељи губе сваки траг своје трогодишње ћерке.

Док је Клара трчала по шуми, мислећи да је све то игра, наишла је  на једну госпођу која се такође шетала шумом. Госпођа се звала Мила. То је била госпођа која је живела близу краљевства у једном малом селу. Мила је одувек хтела да има децу, али, нажалост, није била те среће, муж јој је преминуо после венчања и она је остала сама. Чим је угледала девојчицу Мила ју је одмах одвела својој кући и понашала се као њена права мајка. Мала Клара је Мили испричала шта јој се догодило. Мила је дуго размишљала шта да ради и да ли да малу Клару врати њеним правим родитељима. Одлучила је да  девојчицу задржи јер се за јако кратко време превише везала за њу, а девојчицу је убедила да је она заправо њена права мајка и Клара остаје да живи са њом.

Кларини прави родитељи нигде нису могли да нађу своју малену ћерку, тужни и очајни се враћају назад и обавештавају цело краљевство за нестанак своје ћерке и ко је пронађе ће добити награду од десет хиљада дуката. Мила је чула за новчану награду и малој Клари није дозвољавала да напушта кућу. Прошло је доста година од нестанка Кларе, она је већ одрасла у прелепу и вредну девојку и Мили је помагала у свему што је могла. Мила је била пресрећна што је има поред себе. На Кларину велику жалост, Мила се разболела и изненада преминула. Мила је преминула, али никада није скупила храбрости да Клари каже да она заправо није њена мајка. Клара је остала сама, а новца више није имала и морала је нађе посао. Отишла је у краљвство када је сазнала да се у краљевском дворцу тражи слушкиња. Краљ и краљица су се сажалили на њену несрећну судбину и дали јој посао не слутећи да је то њихова ћерка.

Једном приликом, док је чистила дворац, пронашла је слике на коме су краљ, краљица и њихова ћерка. Узела је слику и упитала их где им је ћерка јер је до сада није видела. Краљ и краљица су јој испричали шта им се догодило и да не могу да верују колико је година прошло, а ње и даље нема. Док је чистила по двору увек је имала неки чудан осећај. Када је била сама, често је чула неке звукове и осећала је још нечије присуство. Често је сањала Милу која јој је говорила да припада у краљевску породицу, причала јој је и о малдежу који Клара има на леђима и још много чудних ствари које Клари никако нису биле јасне. Док је била у дворцу стално је нешто вукло ка једним вратима која су била закључана. Једном приликом док краљ и краљица нису били ту Клара је искористила прилику да потражи кључ од закључане собе. Брзо је одустала јер је дворац био превелик. Одједном је чула један јако познати глас, окренула се и видела Милу, заправо њеног духа. Мила се запрепастила и није могла да верује својим очима док јој је Мила говорила да се смири и да крене за њом. Мила јој је показала где се налази кључ од собе. Када је откључала собу и закорачила у њу, схватила је да је то њена соба. Мила јој је све испричала и заувек нестала. Када су краљ и краљица дошли Клара им је испричала шта се све догодило и да сама не може да верује у то. Краљ и краљица нису могли да поверују да је то њихова ћерка, али се краљица сетила да њена ћерка има необичан младеж на леђима. Када су видели да Клара има идентичан младеж није више постојала сумња да је то њихова ћерка. Направили су велико славље у целом краљевству и живели су срећно до краја живота.

 

Новогодишња бајка

 

Док му је ветар фијукао око главе и мрсио браду, а пахуљице засипале очи, Деда Мраз је осећао како му капци постају све тежи. „Мораћу мало да дремнем. Чека ме дуг пут, и да свима поделим поклоне, а за то морам бити свеж и одморан, да не побркам нешто “ помисли он и скрену саонице са стазе ка једној великој јели у заветрини. И ирваси су једва чекали да предахну, па их Деда Мраз испреже и опружи се у саоницама, покри се ћебетом и слатко утону у сан, не знајући какво место за одмор је изабрао. Била је то једна чудесна шума у којој се свашта скрива. Но, спавао би он тако дуго да кроз сан није чуо подсмевање једне веверице. Кад одједном приђе човечуљак „Хеј, Деда Мразе, устај брже, оно зло ти је ошишало браду и украло поклоне!“ зачу он и угледа два велика забринута ока испод црвене капице. „Ја сам патуљк, Добри Бен!“ представи се човечуљак. „Живим у овој чудесној шуми већ сто година и познајем све њене становнике. Знам и ко ти је ошишао браду и украо поклоне – Зли Дух Пера и његова банда!“

„Јао, тешко мени... Толико година уназад нико никада није видео Деда Мраза без браде, јао! “ закука Деда Мраз. „Онолика деца чекају на мене и радују се поклонима, а ја нећу имати шта да им дам!“ Он заплака, а крупне сузе му падале по бунди и одмах се ледиле светлуцајући као бисерна дугмад. „Не плачу, Деда Мразе, ту сам ја да ти помогнем!“ ускликну Добри Бен. „Упрегни ирвасе и спреми се за пут, а ја ћу позвати своју дружину. Заједно идемо у потрагу за фризером твоје браде и крадљивцем поклона!“ Патуљак извади рог из џепа и снажно дуну у њега и из шуме доскакута дружина и са њима Добра Вила, Бенова рођака, која долази у чудесну шуму само пред Нову годину. Добри Бен је објаснио друшканима шта се догодило и замолио их да помогну.

Добра Вила је имала чини које могу вратити Дедину браду, само уз помоћ чаробног напитка који је имао само Зли Дух Пера. Добри Бен је смислио план за крађу напитка и враћање поклона па су кренули у акцију. Деда Мраз је остао у шуми. Друштво им приђе с леђа, пошто су се јако изненадили, Добри Бен је успео да их веже док су их остале животиње опколиле. Добра Вила узе напитак и брзо се вратише Деди.

Деда Мраз дубоко уздахну и узе да чита писма која су му деца послала. Отвоти једну ружичацту коберту на којок је писало „Деда Мраз, Северна шума, Ледени брег бр. 365“ писала му је једна Вања.

 „Ја ти пишем из кревета јер сам болесна. Бака ми је рекла да ти знаш све дечије жеље и да не морам да ти кажем шта да ми донесеш. Зато ћу бити стрпљива и чекаћу, само те молим да ме не заборавиш. Пуно те воли Вања.“

Деда Мраз зудахну још једном и погледа на сат. Још три сата до Нове године, а он нема ни браду ни поклоне. Уто из шуме чу рог. Добри Бен је дојурио на срни, а око њих је прштао снег. „Пронашли смо напитак и поклоне!“ узвикну Бен. „Зли Дух Пера се већ увелико сладио слаткишима из новогодишњих пакетића!“

Дођоше и остале животиње, Вила је искористила напитак, замахнула штапићем и ето нове браде.

„Добри Бене, не знам како да ти се захвалим!“ рече Деда Мраз на растанку.

„Обрадуј сву децу овог света и ја ћу бити срећан. “ Одговори Бен. „ А идуће године немој да се успаваш!“ весело ускликну Бен и махну Деди враћајући се у густу шуму. Ирвваси јурнуше галопом. За њима оста само облак снежне прашине.

Вања је лежала у соби и тужно гледала у сат на зиду. „Још мало и ето Нове године, а њега нема “ сумњиво је завртела главом и наставила да размишља о својој највећој жељи - лутки која говори. У том часу уђе бака и ожарена лица рече „Отвори прозор, Вања. Зар ниси чула куцање?“ На прозору је стајала велика шарена кутија са машном. У кутуји је било много слаткиша и једна плавоока лутка која говори. Целе ноћи је падао густ и крупан снег. Јутро је освануло дивно и бело, а Деда Мраз је успео да заврши свој посао на време.

 

Сунчица

Некада давно, у једном малом селу по имену Сунчано Село живела је девојчица Сунчица са својом породицом. Живели су у малој оскудној кући, без много новца и средстава за живот. Сунчица је имала петнаест година кад је сазнала да болује од тешке болести. Болест је била јако чудна и до тада нико није чуо за њу. Наиме, Сунчица није смела да се појављује напољу све док сунце не изађе. Сунце је за њу било нешто што ју је одржавало у животу. У том селу, постојала је краљевска породица која се увек трудила да помогне Сунчици. Принц Густав је био млад, имао је седамнаест година. Био је заљубљен у Сунчицу и желео је њу за своју принцезу. Сунчица је била јако млада и није желела да се уда за њега због своје болести. Принц је желео да нађе лек за њену болест, међутим, лека није било. Сунчицин брат је из села донео вест да ће бити помрачење сунца и да се сунце више неће вратити. Та вест је за њу била јако тешка јер је то представљало крај њеног живота. Поред тога, принчево срце је било сломљено, изгубиће љубав свог живота. Сунчицини родитељи су били за то да она постане принцеза јер су живели јако тешким животом. Чували су једну краву да би имали млека и меса. Наиме, помрачење сунца је било најављено као што је Сунчицин брат рекао за три дана. Сунчица је имала три дана да пронађе лек за своју болест, јако ретку болест. Принц се распитивао код разних стараца по селу и по осталим селима не би ли пронашао лек. Напокон, старац Виџа му је одао тајну. Рекао му је: „Мораш ићи иза седам мора и гора ако желиш да нађеш лек. Лек се налази у једној пећини. Када уђеш у пећину наићи ћеш на огромну звер која у својим одајама чува тајни напитак. Ако успеш да победиш, звер Сунчица ће постати твоја принцеза“. Принц је то пренео Сунчици и она није желела да он ризикује свој живот због ње, али за њега то није представљало ништа јер је осећао огромну љубав према њој. Одмах ујутру принц је отишао у потрагу за леком. Након два дана, на сами дан помрачења сунца принц се вратио са леком за своју принцезу. Рекао је да је борба била тешка, али да није желео да одустане и био је спреман на све само да Сунчици нађе лек. Принц и цела краљевска породица су се преселили у велики град и живели срећно до краја живота.

 

 

Чобаница у свету животиња

 

Некада давно у једном селу живела је једна чобаница са дедом. Често је одлазила у поље и чувала овце са њим. Једном је питала деду какав је његов однос са животињама и шта то стално шапуће, зашто га све животиње слушају и иду по њега. Он јој је одговорио да ће можда и она добити тај дар који има и он. Она га је питала какав то дар он има и како разуме сваку животињу шта говори и шта је мучи. Након тога, девојчица се насмејала и погледала према малом јагњету које јој је умиљато прилазило. Гледала га је својим очима и видела да јагње жели нешто да јој каже. Она се уплашила тог погледа и побегла. Након неколико дана касније, после њеног разговора са дедом, чула је свађу између мачке и пса. Пришла им је и рекла да то није лепо што раде. Тада је увидела да има исти дар као и њен деда и да је другачија од осталих. После разговора, чобаница је отрчала у колибу код свог деде. Испричала му је све што јој се десило, обукла је своју ношњу и почела да пева. Песма је била толико лепа да је привукла све животиње које су биле у близини. На вратима њене колибе стојала је стара овца која је тражила помоћ од чобанице због свог изгубљеног јагњета. Девојчица се сетила да је видела једно јагње. Испричала је старој овци да је то јагње стајало само на паши и да је можда њено. По његовом погледу, било је веома уплашено. Отишли су на ту ливаду и тамо затекли јагње. Јагње се у потрази за својом мајком заглавило испод дрвета. Било је уплакано и веома тужно. Дозивало је своју мајку и тражило је да му неко помогне. Када је чобаница видела у ком је стању мало јагње кренула је ка њему са сузама у очима. Овца је дозивала своје јагње и молила је чобаницу да јој помогне. Чобаница је потрчала и извукла јагње и видела да му је нога повређена. Однела га је у своју колибу и завила му ногу. Стара овца јој је била веома захвална, али желела је да учини нешто како би јој се захвалила. Јагње је прошапутало да жели да му чобаница да име и овца се сложила са тим. Чобаница је одлучила да се јагње зове Ели, била је веома срећна да је од среће опет запевала. Док је она певала наишао је њен деда и уверио се да и она има дар као и он. Те вечери сви су били срећни у својој малој колиби.

 

 

Слоница Лили

Била једном једна девојчица. Она је била лепа, добра, послушна и поштена иако је била сиромашна. Живела је са оцем, у некој колибици удаљеној од града, близу шуме, пошто јој је мајка умрла. Од свог малог богатства су имали домаће животиње кокошке и гуске, али девојчица је имала и свог љубимца, слоницу Лили. Са њом је провела своје цело детињство. Стално се играла са њом, јахала је, купала, хранила и бринула о њој. Године су пролазиле, а девојчица није била свесна да је постала прелепа девојка. Једног дана је девојка повела слоницу у шетњу и зашле су дубоко у шуму, док се ка њима приближавао младић који је био сав исцрпљен, поцепан, гладан и жедан. Пришао им је и питао девојку да ли има нешто од хране. Девојка се сажалила и решила да младића поведе са собом кући, иако је знала да има само хлеб да му понуди. Када су стигли, младић је видео да је и девојка сиромашна и није хтео да једе јер је знао да би јој то били последњи залогаји хране. Решио је да каже девојци да није гладан, како би остало више за њу. Она се разочарала и почела је да се свађа са њим како мора да једе јер је сав исцрпљен и уморан. Дуго су се свађали и на силу је нешто појео и само устао и без речи отишао. Девојка је била помало тужна због његовог одласка, али се надала да ће се поново срести. Била је све тужнија и тужнија и разне мисли су јој пролазиле кроз главу. Једног дана, када је изгубилаи последњу наду да ће да га сретне, шетајући шумом наишла је на младића који је јахао коња. Коњ је био веома леп, а мекана и густа длака се пресијавала на сунцу, чији су се зраци пробијали кроз крошње дрвећа. Младић је сишао са коња и стао испред девојке. Одмах се видело да младић потиче из богате породице јер је био веома лепо обучен. Ухватио је девојку за руку, привукао је к себи, занео јој се у лице и рекао како би била лепа само да има нову одећу и да је уреднија. Смејао се, а девојка је била пуна беса. Предложио јој је да је поведе са собом да му буде слушкиња и да испуњава сваку његову жељу. Узео је канап и почео да јој везује руке. Девојка је смогла снаге и почела је да вришти и дозива у помоћ. Учинило јој се да је прошла вечност када је угледала себи драго лице. Сиромашни младић се бацио на богаташа и почели су да се туку. Међусобно су се ударали, а онда је сиромах добио ударац од ког је пао. Освестио га је јак врисак. Брзо је скочио и видео да је богаташ ставио девојку на коња. Потрчао је ка њима и свом преосталом снагом ударио богаташа који је пао са коња. Од тог пада се онесвестио. Када су видели да су безбедни кренули су назад кући. Успут су разговарали. Када су дошли до њене куће, младић је рекао да има обавезе и да мора да иде. Погледи су им се срели и он је без речи отишао. Девојка је стајала и тужно гледала како одлази. Данима је размишљала како је, да ли је повређен и да ли га нешто боли. Време је пролазило, а младић се није појављивао. Од толике бриге и туге, девојка се разболела и није устајала из кревета. После неког времена младић се појавио на вратима. Куцао је, али како му нико није отварао врата, ушао је унутра. Када је ушао, видео је да девојка лежи болесна. Пришао јој је, загрлио је и обоје су почели да плачу. Усне су им се спојиле и уследио је чаробни пољубац. Одједном се појавио јак бљесак и колиба се претворила у прелепи дворац. Занешени својом љубављу, нису ни приметили шта се све догађало и да око њихових глава лете добре виле. Ту чаролију је прекинуо чаробњак који се ниоткуд појавио. Чаробњак им је рекао да љубав и племенитост побеђују све, па чак и сиромаштво. Живели су дуго и срећно са својом децом у раскошном богатству.

 

Клара и шкољке

 

Некада давно, живела је једна девојчица по имену Клара. Носила увек црни дугачки дукс на себи који је био толико велик да јој је прекривао колена. Она је била јако повучена и стидљива, па је зато носила капуљачу на глави и скривала своје крупне зелене очи. Због тога сви у граду су мислили да је чудна и говорили осталима да се не друже с њом. У школи није имала ни једног пријатеља и често би остајала сама размишљајући о себи и о својим способностима, али нико није знао да она има свој скривени таленат да прича са шкољкама. Ни она то није знала док се једног лепог и сунчаног дана није одлучила на шетњу поред мора. Ходала је тако сама обалом слушајући како таласи ударају о стене и гледајући како галебови хватају свој плен. У једном тренутку док је ходала осетила је нешто под ногама. Погледала је своја стопала и угледала једну прелепу шкољку. Узела је шкољку и ставила на уво како би чула звук. Међутим, уместо звука таласа чула је песму која је излазила из рупе шкољке. То је била најлепша песма коју је она до тада чула. У свом том одушевљењу кренула је кући носећи шкољку. Одједном, када је кренула лући шкољка јој се обратила и рекла јој:,,Кларо, немој ме носити кући јер се моја песма тада неће чути и ја ћу умрети. Остави ме овде и када год будеш усамљена и тужна ти дођи на плажу, а ја ћу бити овде и чекаћу те. ''Клара је оставила шкољку на плажи и отишла кући. Легла је у кревет и целе ноћи размишљала о чувеној шкољци коју је пронашла. Када се сутрадан вратила на плажу, није било само једне шкољке, ту је било на стотие шкољака. Шкољка је осећала да ће се Клара вратити јер је њен први контакт са шкољком био незабораван, довела је са собом и своју породицу. Клара је после по цео дан причала са шкољкама. Сваког дана после школе би долазила на плажу да посети своје нове пријатеље. Време које је провела у комуникацији са њима је деловало јако позитивно на њу. Више није била повучена и стидљива, чак и више нашла је и нове пријатеље у школи и она је сада била потпуно другачија особа. Клара је доживотно била захвална шкољкама које су јој помогле да пронађе саму себе и показале јој лепши поглед на свет.

 

Папагај принц

 

Некада давно живела је девојка по имену Марија, која је целогa живота маштала о томе да постане принцеза. Када би се ујутру пробудила, обукла би мамину хаљину, ставила рајф, који јој је био као круна, и стала испред огледала замишљајући да је у свом замку.

Једнога дана, шетајући кроз шуму, срела је папагаја који joj се обратиo људским гласом и упитаo је:"Да ли могу да се шетам са тобом кроз шуму?" Марија је са гађењем погледала папагаја, окренула се и отишла без речи. Није знала да је у ствари папагај принц, кога је зла вила казнила тако што га је претворила у папагаја. Принц-папагај заљубио се у Марију на први поглед и повредило га је то што она није обратила пажњу на њега. Kад се Марија вратила кући, села је и почела да размишља о парагају који говори људским гласом. Никако није могла да схвати како је то могуће. Иако се смртно плашила парагаја, одлучила је да оде и сазна шта је у питању. И тако су папагај и Марија почели свакодневно да седе и причају. Шетали су шумом и уживали у заједничком дружењу. Папагај није открио Марији још увек своју тајну да је он у ствари принц. Улагао је све своје време да сазна где се сакрила зла вила. Напокон је сазнао да је у пећини на крају шуме, заробљена у ланцима. Отишао је код ње и питао шта треба да уради да би му вратила људски изглед. Зла вила је тражила да је ослободи. Пошто је принц папагај био немоћан у томе, мораo је Марији да каже своју тајну. Марија није могла да верује шта му се десило. Али, како јој је папагај постао веома драг, одлучила је да му помогне. Отишла је у пећину да ослободи злу вилу. Тог тренутка кад је ослободила ланаца, зла вила је одржала својe обећање и вратила принцу људски изглед. Али зла вила не би била зла вила када би тек тако отишла. Није могла да дозволи да они буду срећни, него је Марију отела и повела са собом у замак. Међутим, принц је био упоран и нашао ју  је  тамо где се сакрила, својим мачем је убио злу вилу и заувек је склонио из њихових живота.

Марија је загрлила свог принца и заједно са њим пошла у његово краљевство. За своју доброту и несебичност, добила је испуњење свог сна да постане принцеза.

 

Моја бајка

Некада давно у једном малом граду по имену Маглоград, прекривеном густом маглом, као великим облаком туге, у ком су грађани, ником ни криви ни дужни, осуђени на живот у облаку беле несреће.

Многи су се одселили ради бољег живота, а неки су остали због будућности свог града. Свашта су покушавали: скупови, протести, али никог није било брига. Као да су остали без вере и икакве наде… Време је пролазило, а ништа се није дешавало, као да нема шансе за Маглоград. Сви су тако мислили. Маглоград је био окружен високим планинама, као зидовима који нису дали магли да изађе. Временом у пећине на тим планинама ушли су змајеви, који су спречавали да се побегне одатле. Многи су покушавали, али нису успели нити преживели, све док једног дана није дошао Срећко. Био је огроман, џиновски снажан и изгледа одлучан да помогне. Иако је било тешко, пришао је змајевима, ударио их репом и убио. А потом је дунуо једном, двапут, трипут и отерао маглу. Сви су били срећни и играли су од среће. Заувек су били захвални Срећку, змају кој представља доброту.

Иако су сви одједном изгубили наду, спасени су и схватили су да никад не губи наду  јер нада умире последња.

 

 

Завидљива сестра

 

Некада давно у далекој земљи живео је краљ и имао је кћер јединицу. Сви су је волели, имала је смеђу косу, црне очи које су сијале као два драгуља и осмех којем су се дивили сви у краљевству. Сваког дана бивала је све лепша и лепша. Такође, она је била и девојка веома доброг срца. Иако је имала већ осамнаест година, принцеза је за своје родитеље још увек била једно мало дете које су они много волели. Једног дана краљ из суседне земље дошао им је у госте са својим сином јединцем. Ове две породице увек су биле веома блиске и још када су принц из суседног краљевства и принцеза били мали, краљеви су се договорили да се венчају када порасту. Овај пут краљ и принц дошли су са намером да запросе принцезу и договоре се око венчања. Принц и принцеза су се јако волели и са узбуђењем су чекали дан венчања. Пар месеци касније коначно је дошао и тај дан. Време је било дивно. Све је било спремно, принцеза је обукла венчаницу, а принц свечано одело. Венчали су се и чинило се да нема проблема и да је њихова срећа највећа на свету, али ипак ван њихових очекивања промакло се нешто. На свечаном ручку, који је био поред реке, дошла је и принцезина сестра од сстрица. Она је принцезу много мрзела и била је љубоморна на њену лепоту. Дуго је желела да растави њу и принца и коначно се досетила како ће то да учини. Када се принцеза кретала крај ивице и гледала лабудове који су пливали по реци сестра ју је гурнула. Како је било веома високо принцеза никако није имала шансе да преживи. Сви су гледали запрепашћени. Вода је била мирна, а принцеза је остала у дубину реке. На лица свих људи текле су сузе. Музика је престала да свира. Нико није могао ни да претпостави да се такав ужас може догодити. Краљ је одмах наредио да стражари ухапсе његову братаницу. Већ је падало вече и на небу су почеле да се појављују и прве звезде. Из воде је једна сјајна тачка отишла на небо међу звездама и постала најсјајнија звезда. Сви су са чуђењем гледали. Та звезда као да се осмехивала и говорила да је све у реду. Са великом тугом у срцу, али и делићем наде, обе породице отишле су својим кућама. Сваке вечери, када би пао први мрак, принц би долазио и гледао у најлепшу и најсјајнију звезду која је заправо била његова принцеза. Када је прошло тачно годину дана од тог страшног тренутка, принц је као и сваке вечери отишао поред реке и гледао у звезду. Провео је гледајући у њу више времена него иначе, па је легао да се одмори. Неко време је лежао, а онда заспао. У сан му је дошла принцеза. Разговарали су, а онда му је она рекла да оде код виле Лоле и да ће она вероватно моћи да их опет састави. Хтела је и да му каже где вила живи, али освануо је дан и принц се пробудио. Одлучио је да и следеће вечери понови исто како би можда могао да је пита како да пронађе вилу. Када је падао први мрак, дошао је поред реке и гледао у небо. Звезда му се осмехивала, а и он њој такође. Био је срећан што бар тако може да буде са њом. Са неба му је пао кључ. Он га је ухватио и погледао у небо са помисли да ће му можда звезда рећи за шта ће му послужити тај кључ. Звезда се и даље осмехивала и бацила зрак на једно велико дрво на коме се видела кључаоница. Принц је пришао дрвету и окренуо кључ. Гурнуо је врата и видео једну могло собу. У њој је био коњ и сва опрема за пут. Такође, ту је била и мапа до вилине куће. Принц је унутра преспавао једну ноћ, а затим ујутру кренуо да пронађе вилу. Ишао је преко планина, ливада, шума... Прешао је многе потоке, реке и мора. Када се нашао у једној шуми срео је неке људе који су га са чуђењем гледали. Један од њих га је зауставио и рекао да буде опрезан јер се у шуми налази чудовиште које, када га неко наљути, постане невероватно велико и јако и да би требао да га се клони јер, до сада, ко год му се супротставио, није се никада вратио. И поред опомена, принц је ипак одлучио да настави свој пут. После пар сати пута по дугој шуми наишао је на њега. Чудовиште се одмах разљутило што неко има храбрости да шета по његовој шуми. Порасло је велико и постало је јако. Принц је извадио мач и почео да га напада. Оно се бранило и дувало ватру. Био је веома храбар, борио се и био упоран у томе и најзад када чудовиште није видело забо му је мач у срце и оно је пало. Одмах је наставио даље и у једној гори пронашао кућу скривену под гранама дрвећа у којој према мапи живи вила. Покуцао је на врата и одмах се пред њим створила вила Лола. Објаснио јој је о чему се ради и она је одмах замахнула чаробним штапићем и за трен ока створили су се поред реке. Вила је бацила магију и звезда се спустила на земљу. Од звезде је опет настала девојка. Принц и принцеза су били пресрећни и бесконачно захвални вили. Одмах су отишли у дворац и када су их видели свима су лица била обасјана радошћу. Организовали су славље које је трајало до касних сати. Ћерка принцезиног оца се покајала, па су је пустили на слободу. После неког времена удала је за једног принца из даљег краљевства и живела је срећно са њим, а принц и принцеза су у радости и љубави живели срећно до краја живота.

 

Врабац Царић

 

Некада давно беше истинско пријатељство између дечака и врапца. Врабац је био прелеп и волео је ведру страну живота, а звао се Царић. Живео је сам. Дечак је исто живео сам јер су му родитељи погинули у саобраћајној незгоди и звао се Василије. Живот му је био бесмислен и тужан све до тренутка када је упознао врапца. Једног дана дечак крену у потрази за храном. Тако идући дечак зачу прелепу песму маленог врапца. Осврну се око себе и погледом га брзо пронађе. Царић је тако умиљато и љупко певао, његова песма би сигурно свакога заинтересовала. Дечак замишљено и тужно стиже до њега. Врабац га угледа и упита:,, Дечаче, зашто си тако тужан?“, а дечак му одговори:,,Тужан је мој живот. Како си ти тако весео?“ Царићу је било невероватно да и деца могу понекада бити тужна па му одговори:,,Весео сам јер не волим да тугујем ни за чим. Живот је кратак и зато се трудим да сваки тренутак искористим на леп начин “ Василије је схватио да ће га врабац разумети ако мало поприча са њим. Тако дечак седе поред њега и они разменише животне приче. Решили су да помогну један другоме и да тако изграде пријатељство. Заједно су се хранили, заједно су се забављали и заједно су живели. Василије је живео у једној старој и трошној кућици у шуми, а Царић би га сваког јутра дочекао певајући испред врата. Обојица су знали да живот није лак, али су се трудили да корачају даље. Тако им живот убрзо намести једну препреку. Једног јутра крену дечак да захвати воду на потоку. Весело је скакутао до потока јер му се живот мењао набоље уз помоћ врапца. Кад стиже и таман да захвати одједном се зачу страшан лавеж. Дечак се мало уплаши и крену одмах кући, али о томе није ништа говорио врапцу. Следећег јутра поново крену до потока верујући да је све то умислио. Кад он стиже тамо, поток се одједном узнемири, крену олуја и поново се зачу још страшнији лавеж. Дечак се уплаши и отрча кући, али овај пут исприча врапцу. Врабац није веровао док се следећег јутра сам није уверио. Кренуше они заједно трећег јутра. Дечак поче да захвата воду, а небо се потпуно смрачи, поче поново олуја и зачу се овога пута најјачи лавеж. Испред њих се појави љутити змај раширених крила и поче да се припрема за напад. Уз помоћ ватре је спржио делове око дечака и врапца. Врабац се у тренутку сетио како би могли да се извуку из ове тешке ситуације и мудро слете на дечаково раме говорећи му да понавља чаробне речи за њим. У дечаковој руци се појави чаробни штапић. Врабац му само рече да тај штапић брзо упери у змаја. Дечак тако и учини, а из штапића изби прах који змаја претвори у прелепу девојку. Дечак се зачуди и погледа у врапца, али му врабац ништа не рече већ одлете назад. Дечаку паде на памет да одведе девојку кући и тако и уради. Девојка и дечак су врло брзо постали пријатељи, а врабац је био пресрећан зато што је успео да покаже дечаку да постоји и ведрија страна живота. Пријатељство између врапца и дечака је заувек трајало, али је из пријатељства између дечака и девојке проистекла вечна љубав. Дечак Василије и прелепа девојка су се венчали и заједно постали дивна породица. Живели су срећно до краја живота и увек би сви зајдено решили неки проблем уколико би га било.

 

 

Модерна бајка

 Некада давно, иза седам мора, иза седам гора, иза седам планина, у једном кутку нама непознатог света живела је једна старица. Бака је била јако стара и тајанствена.

 Пут до њене куће нико није могао да нађе, иако су многи покушавали. Зато је прогласише за вештицу. Само је њена унука знала пречицу. То је била прекрасна млада девојка, очију плавих као море, прекрасне беле пути и најлепшег осмеха. Девојка је сво слободно време проводила код баке. Док је бака сакупљала лековито биље, девојка је седело испод дрвета и читала књигу.

 Tако једног дана, док је свака била заокупљена неким послом, приметише дим. Брзо су отрчале у том смеру. Када су пришле, виделе су ауто који је ударио у дрво и запалио се. Бака погледа у небо и одмах се изнад аута створи кишни облак и угаси ватру. Извукле се онесвешћеног младића и однеле кући. Младић је имао опекотине, па се девојка одмах латила посла. Из бакине собице са биљкама изабрала je шта јој треба и превила младићу ране.

 Сваког дана је девојка ишла у собу код младића да му лечи опекоптине. За то време родитељи овог младића прогласише га несталим. Понудили су огромну своту новца ономе ко га нађе.

 Дани су пролазили и младићу је било све боље. Девојка је осећала нешто чудно кад год је улазила да превија младића. Образи су јој црвенели, лептирићи у стомаку би бивали све живљи. Дошао је и тај дан када је излечен младић требало да крене кући. Тада је испричао истину о себи. Он је био богати младић који је пошао да докаже да вештице не постоје. Уверио се у то. У знак захвалности желео је да им да новац, што су оне одбиле. Испратише га са сузама у очима .

Пошто се вратио кући, дуго је размишљао како да им се одужи. Једног дана је отишао код њих рекавши им да их води на вечеру. Чекало их је изненађење. Саградио им је ботаничку башту са лековитим биљем где је запросио девојку. Она је почела да плаче, а бака погледа ка небу. На стотину звезда падалица кренуше ка земљи.

 

 

 

 

Љубавна  бајка

Један младић је живео срећно са својом породицом. Сваки дан је живео пуним плућима. Путовао је, видео све знаменитости и лепоте овог света. Имао је особу за коју је мислио да је љубав његовог живота и желео је да је ожени. Али то се није десило. Једног јесењег кишног дана желео је да претрчи калдрмисану улицу преплављену водом. Наједном се зачуо јак удар грома, он је потрчао брже и у свој тој збрци није приметио рупу у калдрми. Нога му је запела, пао је, након тога осетио је како не може да начини никакав покрет и одједном слика му се смрачила. Пробудио се у својој соби и све му је изгледало сасвим нормално. Пожелео је да дохвати чашу са стола, али није могао да се помери. Лекар је ушао у просторију, поздравио га и објаснио му шта се догодило. На најблажи могући начин, колико то благо може да се каже, рекао му је да више никад неће моћи да се помера. Момак је пожелео да није жив. Његови родитељи су ушли и пожелели да га утеше разговором, али он није ни проговорио. Није причао ни следећег дана, ни оног након, ни за годину, ни за седам. Након седам година ћутања његов је отац одлучио да понуди награду особи која успе да га натера да прича. Нудио је сто златних дуката. Једанаест дана је њихова кућа била пуна људи. Долазили су са свих страна, покушавали на разне начине да орасположе младића, али нико није успео. Дванаестог дана је било јако мало људи, јер је већина увидела да је то скоро немогуће. Тада је дошла девојка која је увек била обучена лудо и весело. Тог дана носила је ципеле на туфне и љубичасту хаљину. Момак се насмешио одмах када ју је угледао на вратима. Након тога она је долазила сваког дана. Када је једног дана хтела да уђе у собу, учинило јој се као да младић прича са неким. Потрчала је да би видела да ли је то истина, али све што је видела била је мала сенка која је нестала по њеном уласку у просторију. Покушала је да прича са њим, али момак и даље није проговарао. Она више није могла да изджи, заплакала је над њим и рекла му да га воли. Он се насмешио и рекао: „Напокон, волим и ја тебе“. Она је била изненађена, али све јој је било мноо јасније када јој је објаснио да је зачаран и да су га виле уцењивале сваког дана, могао је да разговара једино са њима. Девојци је све било јасно. Али да би чудо било још веће момак је покушао да се помери и успео је. Била је пресрећна. Отишли су код његових родитеља и рекли да желе да се венчају, они су били још срећнији. Била је то огромна свадба, траала је данима. Након ње, ухватили су се за руке и живели срећно до краја живота.

 

Девојка у љубичастој хаљини

Не тако давно, иза седам брда, иза седам мора, са својом породицом срећно је живео један младић. Сваки дан проживљавао је пуним плућима. Путовао је, видео све знаменитости и лепоте овог света. Имао је особу за коју је мислио да је љубав његовог живота и желео је да се њоме ожени. Али, то се није десило.

Једног јесењег кишног дана желео је да претрчи калдрмисану улицу преплављену водом. Наједном се зачуо јак удар грома. Oн је потрчао брже и у свој тој збрци није приметио рупу у калдрми. Нога му је запела, пао је, након тога осетио је како не може да начини никакав покрет и одједном слика му се смрачила. Пробудио се у својој соби и све му је изгледало сасвим нормално. Пожелео је да дохвати чашу са стола, али није могао да се помери. Лекар је ушао у просторију, поздравио га и објаснио му шта се догодило. На најблажи могући начин, колико то благо може да се каже, рекао му је да више никад неће моћи да се помера. Момак је пожелео да није жив. Његови родитељи су ушли и пожелели да га утеше разговором, али он није ни проговорио. Није причао ни следећег дана, ни оног након, ни за годину, ни за седам. Након седам година ћутања његов је отац одлучио да понуди награду особи која успе да га натера да прича. Нудио је сто златних дуката. Једанаест дана је њихова кућа била пуна људи. Долазили су са свих страна, покушавали на разне начине да орасположе младића, али нико није успео. Дванаестог дана је било јако мало људи, јер је већина увидела да је то скоро немогуће. Тада је дошла девојка која је увек била обучена лудо и весело. Тог дана носила је ципеле на туфне и љубичасту хаљину. Момак се насмешио одмах када ју је угледао на вратима. Након тога она је долазила сваког дана. Када је једног дана хтела да уђе у собу, учинило јој се као да младић прича са неким. Потрчала је да би видела да ли је то истина, али све што је видела била је мала сенка која је нестала по њеном уласку у просторију. Покушала је да прича са њим, али момак и даље није проговарао. Она више није могла да изджи, заплакала је над њим и рекла му да га воли. Он се насмешио и рекао: „Напокон, волим и ја тебе“. Она је била изненађена, али све јој је било мноо јасније када јој је објаснио да је зачаран и да су га виле уцењивале сваког дана, могао је да разговара једино са њима. Девојци је све било јасно. Али, да би чудо било још веће, момак је покушао да се помери и успео је. Била је пресрећна. Отишли су код његових родитеља и рекли да желе да се венчају, они су били још срећнији. Била је то огромна свадба, трајала је данима. Након ње, ухватили су се за руке и живели срећно до краја живота.

 

 

 

Племенита старица

Негде далеко, на високој планини, била је велика пећина. У тој пећини је живела једна старица по имену Зора. Она је била веома чудна жена. Цели дан би проводила у пећини и целу ноћ, само у зору би изашла из ње како би убрала неки плод како би се прехранила. Та старица је помагала свим оним планинарима који би се нашли у невољи док би се пели на планину. Лечила их је биљем и травама које би убрала, а у томе би јој помагала њена три пријатеља са којима је живела у пећини. То су били мечка Божана, мали зека Пуфница и веверица Веца. Старица је са њима причала језиком који је само она разумела, они су били њена породица и део њеног живота. Једног јутра у зору кад је изашла из пећине старица је угледала у трави малену девојчицу која је лежала у несвести, а имала је на себи костим. Била је прерушена у пчелицу. Старица је заједно са Божаном унела девојчицу у своју пећину, дала јој мало неког чудесног напитка и мазала је травкама, али се девојчица није будила из несвести.

Време је пролазило свитале су нове зоре, а девојчица се није будила, сви су постали тужни и старица, и Божана, и Пуфница, и веверица Веца. Прошло је недељу дана, а онда седми дан веверица Веца је из шуме донела неку чудесну печурку од које је старица припремила напитак и дали су га девојчици. Она је после пар сати отворила очи. Када је угледала старицу са дугом седом косом, обучену у старе крпаме, уплашила се. Време је пролазило, а девојчица је расла у пећини заједно са старицом и њеним пријатељима. Постала је део њиховог живота. И тако су сви заједно остали ту да живе срећно и весело, да се друже и уживају у чарима шуме и пећине.

 

Девојчица у књизи

Била једном једна маштовита девојка, бескрајног ума пуног снова и немогућих ствари. Живела је у малом, пустом насиљу са својим псом. Волела је да чита књиге, пише поезију и буде заљубљена у корице књига. У њеном насиљу налазио се један замак, у који нико никад на свету није могао да уђе. Због тог замка многи су то место у ком је живела звали и Уклето место. Девојка је често пролазила поред замка и посматрала га. Била је јесен. Шетала је и уживала је у јесењим бојама и посматрала замак док једног тренутка није одлучила да стисне браву. Врата су се отворила. Девојка то није очекивала. Унутра се налазила уредна библиотека. Била је магична, метле су се померале, књиге саме слагале на полицама. Обишла је сваки део библиотеке. Девојка је отворила једну књигу и тог тренутка нешто се променило. Ушла је у књигу. Била је то бајка, препознала је Успавану Лепотицу и остале ликове, али није прочитала упозорење пре отврања књиге. Један лик је нестао из приче и вратио се у стварност. Девојка је била много тужна јер је то била аждаја. Аждаја је кренула да бљује ватру и тако уништава све књиге. Девојка је то осетила и заплакала. Од њених капљице суза створиле су се три виле. Вратиле су девојку у стварност а аждају у књигу. Уништене књиге су се обновиле, а девојка је на том месту проводила доста свог времена читајући и маштајући.

 

 

Прича о Зеду

Некада давно у једном великом храму живео је Зед. Као сироче, Зед је прихваћен и обучен од великог мајстора нинџе. Само један студент у генерацији изгледао је као достојан противник Зеду, учитељев син, Шен. Чинило се да Зед никако не може да придобије наколност свог учитеља, јер свака борба између њих двојице завршавала се нерешено. Фрустриран и љубоморан, некако је тражио предност. Млади нинџа пошао је у запечаћен део храма његовог клана, где је нашао мистериозну кутију. Осетивши мрачно знање која она доноси, Зед је знао да не би требало да је отвара, али је, ипак, завирио унутра. У тренутку, сенке су додирнуле његов ум, откривајући технике које су дуго биле сакривене. Сада наоружан мрачном тајном, Зед је одлучио да изазове Шена и овог пута је победио учитељевог сина. Очекивао је похвале и признања на овом тренутку победе, али је мајстор некако знао да је Зед користио моћ сенке и због тога је одлучио да га протера. Понижен, млади нинџа је лутао годинама ко зна где. Његова горчина преокренула се у амбицију и због тога је одлучио да тренира друге ученике у стилу сенки. Како је његова моћ расла, тако се и ширио његов круг следбеника, али дубоко у себи је знао да без кутије његова техника никада неће бити перфектна. Једног дана Зед је погледао своје следбенике и схватио да су они сада као војска. Повео их је у бивши храм да преузме своју награду. На вратима храма био је изненађен. Открио је да га стари учитељ чека, прихватајући његове следбенике као да су гости. Старац је положио свој мач на Зедово стопало, изјављујући да није успео као његов учитељ. Прогонећи свог бившег студента, препустио је Зеда сенкама, уместо да га изведе на прави пут. Старац је замолио Зеда да уђе у храм, уништи кутију и одведе своје следбенике до равнотеже.

 

 

Мрачни нинџа пратио је свог учитеља у храм. Истог момента када су ушли унутра, све нинџе у дворишту чуле су Зедов урлик бола. Мистериозно он се појавио неповређен, и одмах потом бацио одсечену главу Шену под ноге. Урлајући у бесу, Зед је заповедио својим следбеницима да побију све учитељеве студенте и одузму кутију по коју је и дошао. Иако су многи студенти умрли, неки су побегли захваљујући Шеновом херојству. Сада храм је таман полигон и место одређено за тренинг. Зед је владао целим храмом његова изрека била је једноставна:усавршити једну технику, и побиј све нинџе који не желе да прихвате моћ сенке.

 

Адам и Аурора

Некада давно, у једној земљи , иза планине постојао је један леп, мали град у којем су владали краљ Јохан и краљица Елизабета. Они су имали сина који се звао Адам. Он је био леп момак, прелепих зелених очију, смеђе косе и високог стаса. Волео је прославе и балове, тако да је сваке недеље организовао бал у дворцу на који је звао све људе и своју родбину. На балу је било музике, хране, пића и сви  су се провели.

Краљ и краљица су дуго размишљали о томе да њихов син треба да се ожени. Једног сунчаног и лепог дана одлучили су да му то кажу током ручка. Сели су сви за сто и рекли да би требало да се ожени и да су организовали бал и све позвали. Адам је рекао да мисли да није спреман за то и да он још није размишљао о томе. После ручка је отишао да прошета поред језера и угледао је једну лепу тужну девојку која седи на клупици крај језера. Пришао јој је и упитао зашто је тужна. Она му је рекла да има неке проблеме у породици и да се увек орасположи када седи крај језера и пише песме. Сео је поред ње и причали су тако цело поподне, упознали су се и уживали. У једном тренутку су се погледали у очи, имала је прелепе плаве очи и неки леп сјај у њима у који се принц заљубио. Њено име је било Аурора. Адам ју је позвао на бал који је био за пар дана и она му је рекла да ће се потрудити да дође. Дошао је дан када се одржавао бал. Аурора је једва чекала тај дан да би поново видела принца, такође и Адам да види њу. Аурора је обукла једну прелепу хаљину од свиле и изгледала је предивно. Када ју је Адам видео, није скидао поглед са ње. Када је дошло време за плес Адам је питао Аурору да ли би она желела да плеше са њим и она је на то пристала. Цело вече су заједно плесали, причали и били пресрећни. Аурора је много заволела принца, а и принц њу. Током бала су их гледале неке девојке којима се Адам свиђао и оне су биле љубоморне на Аурору. Те девојке су рекле неким људима да прате Аурору када изађе из дворца и да је отму и оставе у средини шуме, код напуштене куће, али да се потруде да их нико не види нити прати. Бал се завршио и Аурора је кренула кући. На путу до куће су је отели непознати људи и одвели је код те старе и уклете куће. Како је отимају и одводе, случајно је видео један Адамов друг када је пролазио тамо. Његово име је Виктор. Виктор је одмах отишао код Адама и испричао му све шта се десило. Адам је дошао до тог места где су је отели и нашао је исцепани део Аурорине хаљине. Виктор је чуо да су причали да ће је одвести у шуму, у стару и уклету кућу. Адам је кренуо у потрагу за њом и повео је коња. Он је знао да је то уклета кућа у средини шуме. Народ је причао да је то место уклето и да тамо има једна вештица која је много зла. Причали су да, ко једном тамо оде да се никада није вратио. Адам је све то знао, али је кренуо да је спаси зато што ју је много волео. Када је стигао до шуме, наишао је на једног строг деду који му је рекао да на једном дрвету, код мочваре, налазе три виле које испуњавају три жеље. Принц је стигао до мочваре и пронашао дрво где су биле виле. Замислио је три жеље, прва жеља му је била да је Аурора добро, друга жеља му је била да је спаси, а трећа жеља му је била да се венчају имају децу и живе срећно до краја живота. Адам је отишао до те куће, убио вештицу и спасио Аурору. Аурора му се на путу до двора захвалила зато што је дошао да је спаси, а он јој је признао да је воли и питао је да ли жели да му буде жена. Она је пристала и признала да га воли. Стигли су у двор и после пар дана је било венчање. Адам и Аурора су били пресрећни. Аурора је била прелепа на венчању. После неког времена добили су двоје деце, девојчицу Белу и дечака Алберта. Живели су срећно до краја живота.Top of Form

Bottom of Form

 

Прича о Моу

 

Некада давно у једном малом јапанском селу под именим Ионија, живео је дечак под именом Мое. Мое је рођен у време Ионијске зиме која траје седам година. Имао је веома тешко детињство јер је одрастао без свог оца, који је нестао бранећи своје село од Ноксуса. Мое је живео са својом мајком и са својим полубратом Јоном. Јон је био све што Мое није био. Он је био поштен, опрезан и савестан, али њих двојица су били нераздвојни. Када је неко дирао Моа, Јон је увек био ту да га заштити. Када је Јон почео да иде у школу мачевања, Мое је увек стајао испред школских капија по монсунским кишама, све док Јон не изађе из школе. Мое је пошао у школу и показао велики таленат, био је једини студент у неколико генерација и привукао је пажњу поглавице Соуме, последњег мајстора легендарне технике ветра. Поглавица је видео Моуов потенцијал и почео је да га учи легендарном техником, али Мое је био познат по томе што је игнорисао већину наставе. Након година и година труда, Мое је овладао техником ветра и постао Соумов лични телохранитељ. Дуга зима је готова и почела је Ноксуска инвазија, која се убрзо претворила у рат. Мое је имао дужност да штити поглавице, у једном тренутку чуо је Ноксуске бубњеве и упутио се ка бојном пољу, али, кад је дошао, затекао је само хиљаде и хиљаде мртвих тела. Мое следећег јутра одлази у школу и бива опкољен преосталим ученицима, који ваде своје мачеве и уперују их у њега. Поглавица Соума је био мртав и Мое је био оптужен, не само за не испуњавање својих дужности већ и за убиство. Схватио је да ће прави убица остати некажњен ако он не крене за њим. Напушта село и креће у потрагу за доказима да је он недужан. Мое је постао најтраженији човек у свом селу и био је ловљен од стране његових бивших савезника.  Био је приморан да се бори или да умре. Једног дана сусрео се са својим полубратом, који је по наредби дошао да убије Моа, борба је трајала веома кратко и Мое је пресекао свог брата. Мое је молио за опроштај и приупитао свог брата зашто свако мисли да је он крив, Јонове последње речи биле су да је поглавица убијен техником ветра, а да је он једини који је њом овладао. Мое је сахранио свог брата и наставио потрагу. Без учитеља и брата, Мое наставља да лута сам, све док не сретне младог дечака који је побегао из Ноксуске тврђаве, Мое га тренира, али убрзо су морали да се растану јер он мора да заврши своју потрагу. Мое је обишао читаву земљу не нашавши ништа. Прерушен враћа се у село и затиче велику гужву испред храма. Прави убица поглавице је пронађен и њено име је било Имане и пореклом је из Ноксуса. Имане је не опажено ушла у храм код Соуме, молећи га да уништи њен мач, јер она није хтела да се бори, али мач је био зачаран и у тренутку кад је Соума покшао да га уништи мач се разбио у неколико делова и један део је заклао Соуму. Имане је брзо побегла и почела да ради на фарми. Мое је све ово чуо и у бесу кренуо да убије Имане, али у том тренутку се ствара његов отац који га зауставља и креће да се бори с њим и први бут бива поражен. Након тога отац му објашњава зашто га није било и да треба да пусти Имане да живи. Мое и његов отац постају нове поглавице села и уједно једни од најачих људи у Јапану.

 

 

Мионина срећа

 

Некада давно, у једној земљи, постојао је један град чији су становници били сматрани најсрећнијима на свету. Тим градом је владао краљ који никад није скидао осмех с лица. Његов дворац је био велики, сав од камена и није био ограђен, како би становници могли да уђу у свако доба. Није имао чуваре, јер опасности није било. Осим њега, у дворцу су живеле и његова ћерка и жена. Кад год би неко приређивао славља у овом граду, краљевска породица је била део истог. Није постојао догађај који би прошао без њих. Није постојао догађај у краљевској породици коме не би присуствовали сви људи из овог града. Ћерка краља, Миона, дружила се са свима подједнако и увек је била та која је организовала дружења на двору. Њен рођендан је најрадоснији дан у овом граду и тад се организују многобројне свечаности. Како се рођендан приближавао, сви су се спремали и учествовали у припремама. Краљу и краљици су на располагању били сви људи из овог града, који би тад све своје обавезе запоставили и посветили се само овом догађају. Било је замишљено да све буде црвене боје и свако од гостију је морао да обуче нешто у овој боји. Око дворца су постављани столови са црвеним столњацима, постављане су црвене салвете, много црвених ружа је било свуда. Када је освануо тај дан, могле су се видети реке људи које хрле ка дворцу како би честитали рођендан принцези и почели са слављем. Чак је и цео оркестар био обучен у црвено, како би допринели овом величанственом догађају. Принцезина дуга коса је на сунцу добила златну боју, а како би и она била у црвеном, обукла је црвени огртач. Након што је уручивање поклона и честитање завршено, славље је и званично почело. Играло се и певало, уживало у разноразним слаткишима и ђаконијама које су припремали сви из овог града. Оркестар није одмарао, свирали су све време током славља. А нису одмарали ни гости. Сви су били на ногама, до дубоко у ноћ. А затим се десило нешто чудно.. Почело је да грми иако је било ведро небо и тло под ногама је почело да се тресе. У једном тренутку се само могло видети како принцезу нешто односи. То је био змај из суседног града. Сада је овај граде био град туге, зла и свих ружних осећања за која није ни знао да постоје. Оркестар је престао да свира, гости су се уплашено гледали и као да је време стало. Нико се није померао, нити говорио. Одједном су сви кренули за змајем. Иако они нису могли да полете, пратили су змаја до све до шуме у којој му се изгубио сваки траг. Краљ и краљица су лутали шумом, дозивалу Миону, али узалуд. Ни трага, ни гласа од ње. Нико није обраћао пажњу на то што свиће, нити је ико био уморан. Свима је био само циљ да пронађу принцезу. А како овај град није имао војску јер никад није било опасности, а реч рат није постојала у њиховом речнику. Од најсрећнијег града, ово је постао најтужнији у само једном тренутку. Нико никад у овом граду није заплакао, а сада су сви били на ивици суза. Краљ, немоћан, пада на земљу и почиње да плаче. Тај његов плач се претвара у крик који нема краја. Одзвања толико да чују и суседни градови, суседне државе. Одједном, сви остали почињу да плачу. Главама погнутим ка земљи коју натапају сузе свих ових људи, сви желе само једно, да принцеза буде пронађена и враћена. Одједном, у даљини се чују удари копита који су све гласнији. На коњу је девојка, која има црвени огртач, а поред ње је младић. У истом моменту сви хрле ка њима јер су препознали принцезу, а младић је син краља суседног града. Принц суседног града, града туге и зла, спасао је принцезу града среће. Сви заједно су отишли на двор и прославили овај срећан догађај. Чак је и принц кренуо с њима и постао део овог града. Од краља је добио дозволу да се венча са његовом ћерком и да заједно с њом влада овим градом среће. Само је постојао један услов, да осмех буде увек присутан код свих. Брзо се заборавило на тугу и заборавило се и на то одакле потиче принц. Битно је било само да свако има права да буде срећан у граду среће, па и принц града зла и туге. Од овог тренутка, град среће је вратио свој стари сјај и сви у њему су живели најсрећније до краја живота.

 

 

Тиндрино царство

Некада давно у прадавна времена, постојало је једно царство које није било ни налик другима. У њему је живео народ по имену Тиндри. То царство је било величине два континента. Прва два миленијума они су живели у љубави, миру и слози док нису чули да озлоглашена бића са друге планете по имену Оглимус планирају напад на њихово царство. Оглимуси су били бића ниског раста, зелене боје и имали су само један циљ, а то је да освоје све у својој галаксији. Када је то чуо Тиндријски цар одлучио је да окупи најбоље архитекте и најјаче војнике из целог царства, како би спремно дочекао Оглимуску војску. Архитекте и радници су радили напорно и дању и ноћу како би направили зидине којима би могли да одбију нападе Оглимуса од свог царства, а војници са  најбољим војсковођама вежбали војне стратегије и планове да би се лакше изборили. Прошле су три године, од како су се Тиндри спремали за битку са Оглимусима и ништа није говорило да ће баш тог дана почети једна битка која ће избрисати једну читаву врсту и донети нови поредак у галаксији.

Дан је почео као и сваки други. Магловито и прохладно јутро будило се над царством. Кроз густу маглу, пробијали су се сунчеви зраци. Око поднева зачуо се велики прасак који је изазвао велику панику међу мештанима тог царства. Цар је истог момента наредио свом извиђачу да се попне на врх зидина и види о чему се ту ради. Сав узнемирен дотрчао је до цара и узвикнуо „Долазе!“ Истог момента цар је подигао сву своју војску на ноге и заједно са њима кренуо у бој. Борба је трајала седамнаест дана и седамнаест ноћи. Првих осам  дана Оглимуска војска је окупирала зидине. Деветог дана Оглимуска војска почела је да слаби и полако је одступала од Тиндре. Када је то видео тиндријски цар, наредио је својој војсци да се уједине и боре свим силама, како би се одбранили од непријатеља. Борба је била веома неизвесна, водила се све до последњег војника, али на крају победили су Тиндри. Они су били спремнији, мудрији, вештији, уједињенији и одлучнији у брањењу свог царства. Након тог догађаја нико се више није никада усудио да нападне царство Тиндра. Живели су срећно и безбрижно до краја живота.

 

Чери

Некада давно, живела је једна јако сиромашна девојка у једном селу покрај велике енглеске престонице, у којој су живели краљ и његова породица, у великој палати, са три куле на врху, тројицом синова и беше тугом у срцу због давно изгубљене ћерке. Она се звала Чери, Њено име је означавало трешњу, која је у пролеће цветала у раскошно дрво и налазило се у самом центру велике престонице у Енглеској. Име је добила баш због тога што је рођена у доба године када је дрво трешње било најлепше. Није ни знала ко јој је то име подарио, али заправо никада и није имала прилику да оде до тог главног града у Енглеској и увиди лепоту њеног имена својим очима. Чувала ју је једна старија жена у једној малој кући покрај потока са ког су одувек узимале воду. Чери ју је сматрала својом баком. Једног дана бака је добила писмо које је донела нека птица, која је долетела тако хитро, да је било зачуђујуће свим сељанима који су је видели. У том селу знало се кога дана се писма доносе, те је ово била огромна вест која се брзо ширила по тако малом крају. Писмо је било исписано неким јарким мастилом да су сви сељани били очарани њиме. У писму је писало да је бака сутра рано ујутру позвана да дође у краљевску палату што је пре могуће. Она је одмах обавестила Чери да мора да иде у посету сестри која се јако разболела, али ју је лагала, јер није желела да Чери брине због ње. Освануло је ново јутро и бака се упутила ка палати. Када је стигла, очекивала је да ће је неко одвести до места где треба да се види са људима од којих је добила писмо, али је заправо закорачећи у палату пропала кроз неку рупу у поду. Следећег тренутка нашла се у мрачној просторији окружена упаљеним свећама. За старију жену добро се држала. Почела је да виче:,,Шта желите од мене, зашто сам ја овде?''. Када је то упитала, иза себе зачула је громогласан, злобан смех који је након неколико тренутака почео да допире са свих страна. Испред ње појавила се силуета неког бића са дугачким огртачем, који се вукао по поду и даље не желећи да се прикаже пред њом. Само је рекао или рекла, није била сигурна којег је пола створење са којим разговара.

 ,,Овде си због тога што си украла мој плен док је био тек рођен. То дете које ти сада имаш код себе јако је важно за целу Енглеску и ја желим да га се дочепам. Када будем имала то дете у својим рукама, моћи ћу цело краљевство да вртим око малог прста. Нисам могла да те пронађем све до данас, јер живиш у некој пустоши и у месту за које мали број људи у Енглеској зна''.

 Тада је из сенке изронила висока фигура са израженом дугом црном косом која је насупрот аури коју је одавала, била јако лепа и блистава. Развикала се својим јаким гласом:

 ,,То дете је требало бити моје, а ти си ми ускратила петнаест година славе'', ударивши дугим ноктима по дрвеној површини пуној прашине.

 Тада се злобно насмеши вештица и рече:,,Моје име је Огата, а оно што желим јесте да ми за недељу дана доведеш то дете, у супротном, масакрираћу цело твоје село и ти ћеш бити крива за то. На теби је да одлучиш да ли ти је вреднији живот тог детета или животи целог села, а до тада'' , само је пуцнула прстом не довршавши реченицу и нестала као да је никад није ни било.

Бака се нашла опет испред велике краљевске палате и испред капије која као да беше никад није ни била отворена. Отишла је у село у неверици шта јој се све догодило за тако кратко време. Прошло је недељу дана, све је текло уобичајено, Чери је радила исто што би и сваког другог дана, али бака се понашала чудно. Обукла се у црно и повела је Чери са собом рекавши јој да иду да виде некога јако битног. На њеном лицу јасно се назирала туга. Када су дошле пред палату, Чери није могла да верује шта види, јер је пре тога палату могла само да гледа у сновима и машта о њој. Није ништа испитивала баку, речи јој од толиког дивљења нису излазиле из уста. Ушле су и догодило се оно што се догодило пре недељу дана, пропале су кроз рупу. Онда се појавила Огата и, насмејавши се, топло рекла:

 ,,Ох, тако си паметно поступила Дајана, урадила си оно што је најбоље за све нас '' , онда се обратила Чери.

 ,,Ти си јако лепа девојка, драго ми је да сам те коначно упознала, приђи ближе, молим те '' .

 Чери је у прву руку и даље била збуњена и није јој било јасно о чему се ради, али кад се опет окренула ка баки угледала је како плаче. Када је почела да схвата шта се дешава, иступила је корак напред и онда хитро појурила до прве свеће која се ту налазила, бацила је на Огатин свилени огртач, онда је ухватила баку за руку и прошла кроз широка врата која су се налазила иза Огате. Прошле су кроз неки уски ходник који је водио горе, угледале су трачак светлости и осмехнуле се, све време стрепећи да се Огата неће поново појавити. Када су изашле из ходника, нашле су се у огромној просторији попуњеној прозорима са свих страна са којих је допирала светлост, а испред њих нашао се човек на трону са златном круном на глави која је одавала толико моћну ауру да се чинило као да она обасјава читаву просторију. Он је запањен гледао у девојку видевши у њој лик оног малог детета које је пре петнаест година било у његовом наручју. Сузе су кренуле да му навиру низ наборано лице. Устао је и пришао Чери, те је чврсто загрлио и рекао свима из палате да им приђу. Прва је пришла висока, витка и прелепа жена са отменом хаљином на себи и круном на глави. Видевши Чери, заплакала је истог тренутка, а онда су се појавила још три младића и слуге које су водиле везану Огату, док незадовољно брбља себи нешто у браду. Свако од њих викао је да је убеђен да је то она, док је Чери непомично стајала не знајући о чему је реч. Краљ и краљица су потом објаснили Чери да је она њихова ћерка и да ју је Огата узела након њеног рођења, срећом, Дајана ју је спасила, те су се и њој захвалили што им је чувала ћерку и бринула се о њој као о свом детету. Чери није желела да остане у палати уколико Дајана не буде била са њом, зато су јој обећали да ће и она добити своју кућу у склопу палате. Касније се упознала са својом браћом, а потом и са младићем кој је био њихов заједнички пријатељ. Након извесног времена, они су се венчали и сви су живели срећно, иако Чери није знала да је њен законити супруг заправо Огатин син.

 

Хелен

Некада давно живела је девојчица по имену Хелен. Она је живела у једном малом селу са родитељима. Није имала ни брата, ни сестру, ни неке ближе рођаке, али је имала пса Ролија. Волела је да црта и да пише. Једног дана родитељи су јој рекли да се селе у неко ново село удаљено неких осамдесет километара. Та идеја се њој није допала. Волела је своје место и простране ливаде пуне цвећем. Кренули су у рану зору. Она је спавала чврстим сном. Пробудила се у новом кревету, у новој соби. Није јој се ни најмање свиђала та соба. Имала је жуте зидове и малтер је отпао. Ни прозор јој се није свиђао као ни призор који је видела са прозора. Живели су поред шуме. Било је ту још пар кућа, али једна јој је запала за око. Била је то стара, оронула, огромна кућа са великим прозорима, лепшим од њених. Њени родитељи су били заузети сређивањем њихове глупе куће. Није јој се допало овде.

Обукла је своју наранџасту кабаницу и обула плаве чизме и изашла у истраживање. Била је јесен, она воли јесен. Пас је ишао поред ње и радознало њушкао око себе и одједном стао. Испред њих је била та велика кућа. Изгледала је величанствено изблиза. Док је са одушевљењем посматрала, пас је нестао. Тражила га је, чак је и почела да плаче, а онда је чула његов глас, ушао је у кућу, познаје његов глас. Роли стално прича са Хелен. Без оклевања је ушла унутра. Пас се попео на трећи спрат и гледао је огромно огледало, било је високо бар три метара. Она је села поред њега, извадила своје белешке и почела да пише своје доживљаје. У овој кући се осећала спокојно и лепо, ни сама није знала зашто. Пао је мрак, морала је кући. Није желела, волела је мрак и тишину а кућа је била тако тиха. ”Хајде Роли, вратићемо се сутра овде”. Док је силазила, још једном је загледала кућу и једна велика слика јој је запала за око. Била је црнобела. Њени родитељи нису ни приметили да је није било. Када је завршила са вечером отишла је да спава, али није могла. Изгубила је своје белешке. Роли ју је уверавао да су остале у кући и да ће их узети сутра. Тачно у осам сати, Роли је пробудио Хелен. Падала је киша, она воли кишу и барице. Пењали су се на трећи спрат и погледала је поново ону слику, била је разбијена. Чудно! Ова кућа јој се мало мање свиђала. Нашла је своје белешке. Почело је да грми и пожурили су кући. Отворила је белешке и приметила мешто чудно. Она је писала до петнаесте странице а двадесета је била исписана и није био њен рукопис. Почела је да се тресе и просула је чај. Те ноћи опет није спавала, није могла ни да прочита онај рукопис али је прочитала датум, 19. 9. 1657. Сутрадан, на тавану своје куће, нашла је огромну, прашњаву књигу. Та књига је била о том селу. Били су ту исписани догађаји по годинама. Наишла је на добро познат датум. Поред датума је било написано “Змај који је годинама опседао и застрашивао двор Каролине Фронски коначно напустио место-мештани коначно слободни и без страха.” Хелен се уплашила. Исцепала је страницу и сишла брзо са тавана. Погледала је ка оној кући и видела Ролија. Отрчала је тамо. Роли јој је објаснио да се унутра дешава нешто чудно. Ушли су унутра, а врата су се сама затворила. Није веровала својим очима. Посуђе из старе витрине окружено ватром је лебдело. ”Пази Хелен,” рекао је Роли, а Хелен је брзо померила главу и избегла шољу. Испред њих се појавио змај. Уплашили су се. ”Покушала си да реметиш мој мир и сада ћете сви настрадати”, говорио је змај док је пљувао ватру. Мислила је да им нема спаса, а затим је угледала светлост и прелепу девојку, вила Викторија. ”Морамо да спасимо свет”, повикала је вила. Убрзо су се појавиле још виле, а Викторија их је предводила. Змај се био крупан и страшан, а виле су се снажно бориле. Родитељи Хелен су били страшно уплашени. Напољу је нагло пао мрак. ”Хелен, треба нам твоја помоћ”. Викторија је претворила Хелен у вилу. Имала је и крила. И успеле су, поразиле су змаја. Мрак се повукла а Хелен пала попут кише. Осећала се исцрпљено. Њени родитељи су пришли и кроз плач грлили Хелен. Викторија, добра вила, запитала је Хелен да ли жели да пође са њима и да ли је спремна да се одрекне свог живота како би другима помагала. Није била спремна за тако нешто. Викторија јој је дала каменчић јер ће уз помоћ њега да их лакше нађе. Родитељи су је повели кући. Ово кроз шта је прошла је било страшно али је била и поносна јер је помогла свету. Сретала се са вилама и касније, али је више волела да помаже људима чинећи добра дела. Сви су били срећни и живели су до краја свог живота.

 

 

 

 

 

 

 

Мала плава принцеза

 

У једној далекој земљи, пуној зелених цветних ливада и плавих водопада живела је мала, плава принцеза, дуге плаве косе и црвених усана.

После смрти краља и краљице, принцеза је водила своју земљу путем којим су њени становници ишли радосно и уздигнутих глава. Одмах до принцезиног краљевства било је краљевство прелепог, младог принца који је јако волео Плаву Принцезу. Пред њихово венчање није било срећнијег народа од њихових житеља. Када је Плава Принцеза кренула ка олтару, из неба је долетела огромна ружна птица која је бљувала ватру. Птица је зграбила Плаву Принцезу и однела је далеко у земљу снежних планина где је царовала зла Ледена Краљица. Она је заробила малу принцезу у кавез од леда где је њена нежност полако венула. Очајни принц кренуо је са најбољом војском да је спасе. После много дана јахања стигли су у земљу Леда и снега. Војници су падали залеђени са коња. На крају је остао само принц. Његово срце је грејала љубав према принцези. Ледена Краљица је послала своје огромне птице да убију принца, међутим, како су се птице приближавале, јак ветар је дувао на њих и бацао их далеко у дубоки понор. Принц је прешао све препреке и стигао је до дворца Ледене Краљице. Он је закључао злу принцезу у кавез од леда, а Плаву Принцезу је ослободио и одвео кући.

Настало је опште весеље оба народа. Принц и принцеза су се венчали и живели срећно до краја живота.

 

 

 

Бајка о вили Зели

У једном далеком, далеком селу иза свих планина и гора живела је мала вила. Та вила није била обична. Родила се на један сунчан дан, један најлепши дан. Та вила се звала Зела. Зела је имала косу боје Сунца, очи боје неба и усне боје пламена. Носила је хаљину боје маховине. Једног сунчаног дана, шетајући кроз шуму, спазила је једну малу девојчицу која се изгубила. Девојчица је седела на камену поред дрвета. Изгледала је јако уплашено. Вила је пришла девојчици и упитала је зашто је сама у шуми. Девојчица је рекла како је кренула да набере цвеће болесној мами, како би је изненадила. Када је вила саслушала девојчицу, предложила јој је да је одведе до своје кућице где живи са мамом. Како не би бринула за њу јер је већ почео мрак да пада. Када су стигли до кућице, покуцали су на врата. Врата је отворила њена мама. Када је угледала маму девојчица је брзо потрчала у њен загрљај. Мама је тихо упитала где је била до сад. А она одговара:,,Изгубила сам се у шуми па ме је ова добра вила нашла и довела кући“. Девојчицина мама их је позвала да уђу у њихов скроман дом. Тако су причале до касно у ноћ. Вила је саслушала све њихове жеље и након тога пошла својим путем до кућице у којој живи. Након краћег времена њихове жеље су почеле да се остварују, мама је оздравила. И тако су мама и девојчица живеле срећно до краја живота.

 

Моја бајка

Некада давно, постајала је једна мала чудновата земља јер су у њој живела бића са несвакидашњим изгледом, даровима и моћима. Човек никада није крочио нити сазнао за њу, јер када би сазнао, њен мир би био поремећен и све би пошло по злу. Том земљом владала је краљевска породица, коју ми људи називамо годишњим добима. Била су то два брата и две сестре. Најмлађа сестра и најлепше биће у краљевству, звала се Фолиорум, принцеза јесени.

Једном, уживајући у свом послу, ван краљевства, чарима лепоте припремајући шуму за предстојеће доба, занесена бојењем и певушењем своје омиљене песме, сударила се са прелепим младићем. То је био принц из суседне људске земље који је кренуо у лов. Фолиорум је била задивљена његовим стасом лепотом јер никада пре није видела избиза ни једног човека. То је за њу била љубав на први поглед, а исто могу рећи и за принца, када ју је угледао остао је запањен. Почели су да шетају и упознају се. Фолиорум му је испричала пуно тога о себи и својим моћима, а он је био још више одушевљен.

Упоредо са њиховом причом, најстарији брат Аистас, краљ лета, забринуо се зa своју сестрицу које није било целог дана, тако да је разгласио свима у краљевству да је траже. Пала је ноћ. Мрачни свет обасјавала је само велика , светлуцва месечина. Забринути И љути Аисас, угледао је у шуми на литици своју сестру yaгрљену са неким… Када је угледао са ким, није могао поверовати својим очима. У Принцу је видео краља који је завео и отео њихову мајку пре много векова. Аистас је из беса на Принца пустио своју најотровнију змију, зграбио је Фолиорум  и за тренутак створили су се у краљевству… Аистас је сав изнервиран разбацао све у врелом дворцу и сазвао хитан породични састанак! Испричали су својој најмлађој сестрици све о краљу, о њеној љубави према њему и како ју је на крају убио ради највеће моћи на свету… Фолиорум, наравно, није поверовала у ту причу и уплакана молила је свог брата да спасе Принца змијиног отрова… Краљ лета није желео да чује ни речи о томе јер су његов нариИ лоза још одавно то заслужили…

Тако је принцеза због своје велике љубави према Принцу побегла од куће И кренла у потрагу за противотровом од неких патуљака и вила помоћника, сазнала је легенду  да се иза три планине и реке налази колибица у којој живи стара и мудра вилењакња, која јој можда може помоћи… Вилењацима је река да Принца склоне у њено тајно скровиште док се не врати и спаси га, а од вила је још сазнала да за то има рок седам дана.

Идући тако првом планином и шарајући велике листопадне шуме, прву препреку направила јој је њена старија сестра Аурора, краљица пролећа, створила је један огроман талас цветова, мириса и лијана да је врате кући, али ју је спречила принцезина магија јаких јесењих ветрова и лишћа… Када је стигла до друге планине, наишла је на поље које су делиле лисице и слепи мишеви. Нису нимало били сложни што се поделе тиче, стално су радили лоше ствари једни другима.  Заробили су је мислећи да је уљез и да жели да им преузме поље… Срећом принцеза је била веома млада и добра, знала је немушти језик и покушала да разговара са њима и помогне им. Својим моћима поље је препунила раyноврсном јесењом храном и својим умиљатим и магичним осмехом, као и лепим речима помирила две сукобљене заједнице, које су од тада на тој планини чиниле једну. Пошто су били одушевљени принцезом, затражили су од ње да остане са њима и да влада њиховим пољем… Фолиорум им је испричала своју причу, тако да је од нових пријатеља добила оглицу, која ће их кад јој затреба, позвати у помоћ. Идући тако, стигла је до треће планине на којој су били распрострањени разни четинари… Осетила је пахуљице и схватила да је то планина њеног брата, зиме… Полако се смркавало, Фолиорум није могла од велике количине белог снега да разоткрије пут и угреје се… Тада се сетила својих пријатеља лисициа које ту имају снежне рођаке и позвала их у помоћ. Оне су брзо стигле у чопору, угрејале је и спровеле до реке где је већ било топлије, захвалила им се, а нова препрека била је јака, брза и хладна планинска река, тако да је тада позвала слепе мишеве у помоћ, који су је пребацили са друге стране… И тако је пронашла вилењакињу и испричала јој своју занимљиву причу… Вилењакиња јој је дала магични кристал, као и магични тарионик и пистил, са речима да љубав увек побеђује, да јој је мама добро и да ће праву истину о њој сазнати само ако спасе свог Принца… Противотров су, у ствари, били мента и крв змије отровнице која га је ујела. Вилењакиња ју је загрлила и телепортовала назад кући у њену одају.

Последња, најстрашнија и најтежа препрека била јој је Аистасова змија отровница коју није знала како да убије, јер је била десет пута већа од ње… Није имала пуно времена за размишљање јер јој је остао још један дан. Искрала се и нечујно ушла у братову тајну собу, где ју је Аистас чувао. Храбро је направила први корак, погледом тражећи змију, која ју је истог тренутка обавила и постепено све јаче стезала. Покушала је да се својим моћима избави, али није успела јер је јаче било змијино зло које ју је још више стезало и гушило. Када ју је још пар минута делило од живота, сетила се магичног плавог кристала. Успела је да га ухвати и убоде је, драгуљ се напунио змијском крвљу, а она је нестала.

Остало јој је још два сата да направи противотров, односно лек и излечи га. У тарионик је убацила драграгуљ и менту, а онда почела да меса, тако да се крв магијом претворила у мирисни сок. Отрчала је до свог тајног скровишта и у последњој минути му дала противотров и он је исте секунде оздравио. Тада су се срећни загрлили и пољубили. Вилењакиња се у том тренутку створила испред ње као предивна млада и сјајна вила, грлећи је са речима:,,Скинула си клетву Фолиорум, хвала ти , препоносна сам на тебе, ја сам ваша мајка, Мајка Природа. Права љубав између принца краљеве лозе и чудновате принцезе, упорности, доброти и пожртвованости према вољеној особи, скинуо је клетву коју је пре много векова на њу бацио краљев дворски слуга и вештац.''

Тај дан када је Фолиорум излечила своју прву и праву љубав, када се Мајка Природа вратила нова и јача, са више биља и лекова за остале људе, 25. септембра, данас славимо, називамо га даном фармацеута. Тада су све спојили у једно краљевство и природу, венчали се и живели срећно ЗАУВЕК!

 

 

 

 

 

 

 

 

Сунчица и Звезданa

Некада давно, једног лепог и сунчаног дана родила се једна девојчица по имену Сунчица. Име је добила по томе што се родила баш на тај дан у години када у шуми Сунце најјаче сија. Имала је предивну плаву косу и очи плаве попут неба, можда најлепше у читавој шуми. После неког времена Сунчица је кренула у школу за виле и вилењаке и упознала пуно другова и другарица, али од свих пажњу јој је привукла њена чиста супротност, девојчица по имену Звездана. Сунчица је покушавала да јој се на неки начин приближи, али јој то није полазило за руком. Била је јако тужна јер није успела да се зближи са њом. Следећег дана испред школе Сунчица затиче Звездану уплакану, прилази и упита је у чему је проблем, али није добила никакав одговор. Целу ноћ размишљала је зашто је Звездана била тужна. Наредног дана Сунчица долази у школу и баш на часу вилинских чаролија седела је са Звезданом, али она није проговарала. Након неколико дана Сунчица сазнаје зашто је Звездана била тужна. Било је то због њеног пресељења у три миље далеку шуму. Никог није било брига за то осим Сунчицу која је стално плакала због тога, а нису се ни упознале. На њену велику жалост дошао је и тај дан када је Звездана требала да крене. Она је отишла, а Звездана је остала уплакана. Шетајући шумом тако уплакана, одjeдном приметила је како нешто лети изнад ње и посматра је. Била је то вила Жељица која испуњава само једну жељу. Жељица је упитала Сунчицу зашто је тако тужна. Она јој је испричала шта се десило и Жељица јој је рекла да може да јој врати другарицу али под једним условом. Услов је био да пронађе детелину са четири листа које у тој шуми скоро и није било. Након дужег размишљања Сунчица је прихватила услов и кренула у потрагу за детелином. Трагала је за и трагала за детелином, али нигде је није било. Таман када је хтела да одустане испред ње, појавило се читаво поље детелине са четири листа. Сунчица је сва срећна потрчала назад код виле Жељице. Када је дошла до ње, почела је да скаче од среће и одмах јој дала детелину. Жељица је била зачуђена како је успела да пронађе детелину са четири листа, али као по договору морала је да испуни Сунчицину жељу. Махнула је штапићем и ту се створила Звездана. Била је збуњена како се опет налази у шуми. Након тога Сунчица јој је све испричала. Звездана није могла да верује била је пресрећна. Након тога њих две постале су најбоље другарице у читавој шуми. Сваког дана после школе ишла би једна код друге училе, причале и играле се заједно.

 

Драгутин и Персида

Некада давно живео један човек по имену Драгутин. Живео је на селу и оженио се девојком из града по имену Персида. Бавили су се пољупривредом. Имали су троје деце. Два сина и једну кћер. Најстарији син се звао Тихомир, кћер Виолета, а најмађи син Михаило. Били су срећна породица све док деца нису отишла својим путем у свет. Драгутин и Персида су се секирали јер ни једно дете није остало са њима. Стално су се дописивали и мислили једни на друге. Најстарији син Тихомир је био најближи до њиховог села. Тихомир се једног дана договорио са својом супругом Марином да оду на село код Драгутина и Персиде и да живе са њима. Најстарији син Тихомир је имао две кћери Милицу и Марију. Оне су биле јако лепе и послушне. Радовале су се што ће живети на селу код баке и деке. Најмлађи син Михаило је имао сина Драгана, а ћерка Виолета је имала ћерку Ивану и сина Милана. Драгутин и Персида су се радовали што се најстарији син Тихомир вратио на село. Његова супруга Марина их је поштовала. Радила је све кућне послове и помагала Драгутину и Персиди. Драгутин Персида су је волели како своју ћерку. Понекад би Драгутин и Персида били тужни јер нису и остала деца ту са њима. Гледали су њихове слике и стално их ишчекивали. Михаило и Виолета нису могли стално да долазе јер су живели далеко. Деца најстаријег сина никада нису видели своју сестру и браћу. Сви су се лепо слагали. Родитељи су били најсрећнији када се окупе за славу. Тада се слуша музика и сви су весели. Понекад прођу по неколико годинада би се окупили сви. То су били најсрећнији дани. Михаило и Виолета по неколико година нису долазили, али кад дођу родитељи су им најсрећнији. После неколико година на село код родитеља су се вратили и Михаило и Виолета са децом, јер су чезнули за селом. Најсрећнији су тек тада били јер су сви били на окупу за све празнике и живели у једној великој кући. Од тада је сваког дана било радости, весеља и смеха јер су сви на окупу. Све док се једног дана њихов отац није разболео и умро. Били су јако тужни, а онда се једног дана Виолета вратила у место из ког је дошла. Сада су сви бринули како ће се она тамо поново снаћи. Најстарији брат Тихомир и његова супруга Марина бринули су о породици и његовој мајци Персиди која је била јако тужна због смрти свог супруга. Марина је неговала своју свекрву и поштовала као своју мајку. Марина је била на великом терету, али када су порасле њене ћерке Милица и Марија оне су јој помагале. Радиле су све кућне послове и помагале су јој при спремању ручка. Баба Персида је све више старила. Дане је проводила у кревету, стално мислила на своју ћерку Виолету. Стално је бринула о њој да ли се поново снашла у далеком свету. Виолета је писала да јој је добро и да не брине о њој, јер ће се и она разболети од туге. Кад год је могла Виолета је долазила да обиђе своју мајку и осталу породицу. Баба Персида је тешко разболела па је и она умрла. Остали укућани су дуго били у жалости све док се најстарија Тихомирова ћерка Милица није удала и добила једну слатку девојчицу. Милица је стално долазила на село са својим мужем и ћеркицом да их обилази. Сви су живели срећно у весељу и здрављу.