ИНТЕРВЈУ СА КОШТАНОМ

​

​

​

​

 

 

 

 

 

 

 

 

 

​

​

 

 

 

ПРОФЕСОРКА: Данас ће нам у госте доћи чувена певачица и играчица Коштана. Она је на пропутовању кроз Параћин и решила је да вам да интервју за школске новине. Лик Коштане је настао на основу стварне особе. Почетком марта 1927. године, неколико месеци пре смрти епохалног српског писца, Боре Станковића, у Политици је осванула неочекивана и некусна сензација – Коштана, односно Малика, Циганка из Врањске Бање, оптужује аутора легендарnе поетске драме да је бесправно, у виду плагијата, преузео њену личност из младих врањанских дана и да тражи велику одштету за ову књижевну узурпацију, итд... Неко време је вођена и хајка што не даје  део хонорара Циганки Малики, која се у лику Коштане препознала, он је  одговорио: „По тој логици сви Врањанци који се зову Митке, Тома, Мита...требало би  да ме јуре за проценат!?” Међутим, заносна и обесна играчица из Коштане, није дочекала решење своје, наговорене тужбе јер је Бора Станковић кроз три месеца напустио овај свет.

(Коштана улази. Насмејана је и расположена за разговор.)

ПРОФЕСОРКА: Добар дан, Коштано! Ово су моји ученици, који  нестрпљиво чекају да им нешто кажеш о свом животу и о својој каријери певачице.

(Тишина)

КОШТАНА: Па што  ћутите? Куј ће ме питује први?

 УЧЕНИЦИ: Јеси ли стварно тужила Бору Станковића, нашег великог писца?

КОШТАНА: Куј ви то реко? (Показује главом на професорку) Професорка? Па тој е овако било... Један адвокат из Врање ми реко да тај Бора турио у књигу све што сам му ја причала и певала. И  реко ми да то не бива без  паре... Реко ми да тај  писац ние смео без  и каже да ћу да биднем позната и богата ако га тужим. И тако сам радила... Изишла ми слика у новине, ал од паре ние било ништа. Куј ће Циганки да да за право... Ал да њег не беше ја сад не би  ишла  по  Србиу и не би се о мен причало по све школе.

 УЧЕНИЦИ: Професорка рече да си певачица. Отпевај нам нешто.

КОШТАНА: Еве, ћу ви отпевам једну  песму коју понајвише волим. (Пушата се песма „Стојанке бела Врањанке“)

 УЧЕНИЦИ: Одакле нам долазиш?

КОШТАНА: Ја сам из Врање, отуд де беше стара граница.

 УЧЕНИЦИ: Имаш необично име. Има ли оно неко значење?

КОШТАНА: Виш како гараву косу имам, ки да је  кестен боја. Тој име се дава сам на лепу женску децу са очи  боје кестена и са бујну косу овако ки што је моа. Е па по тој кестен, овако  гарава,  доби име.

 УЧЕНИЦИ: Баш си необично обучена. Шта то носиш?

КОШТАНА: Ово су ми свилене аљине. Ово су шалваре, а ово је минтан. Видим да неки од вас иму и кошуљке, сам што је моја вежена. А на главу имам фес. Тако се  пре више од сто године обукувало женскиње у Врање. Овој је појас да  истакне моју снагу још више.

 УЧЕНИЦИ:  Молим те, можеш ли мало  спорије да говориш. Једва те разумемо.

КОШТАНА: Тако сви у Врање, па и Ниш и Пирот говоримо. А ја у школе нисам ишла и то је једино што знам, џанум.

 УЧЕНИЦИ: Шта је то џанум? Да ли је то српска реч?

КОШТАНА: Их, дете, па тој  ти ја не знајем. У  песме што ги певам има млого речи што ги Турци причу. Кад ме из Врање протераше, ја сам и њима певала. То су  џанум или душо моја, пишман или онај кој оклева или се предомишља, зумбул ви је оно миришљаво цвеће, ђул је ружа, гајтан је трака сас коју ми украшен минтан, аман говорим место бога ми, а бекрија је онај куј млого воли да пије. Шта ти ја знам, млого таки речи има.

 УЧЕНИЦИ: Како ти се зову родитељи? Да ли су још живи?

КОШТАНА: Дабоме  да су живи. Мен ме је родија  Салче, а татко ми се вика Гркљан. Сас њи ја певам и играм. То нам је посо.

 УЧЕНИЦИ: Зашто си онда дошла сама? Где су они?

КОШТАНА: Остадоше пред меану да поју  Миткету. Он се много ражали, а сос песму  ће заборави шта га притиска.

 УЧЕНИЦИ: Колико година имаш?

КОШТАНА: Зар се девојка за године питује? Ете, још сам млада, капка, нисам се удавала.

  УЧЕНИЦИ: Да ли имаш просце?

КОШТАНА: Јес, млого ме воле у Врање. Један Асан ме стално гледа и оће ме, а и отац му богат. Ал ја нећу д идем у Бању. Оћу да сам слободна!

 УЧЕНИЦИ: Хоћеш ли се икада удати?

КОШТАНА: Наш цигански кмет ме стално тера а с удам, ал ја Цигани не гледам. Оћу си...

 УЧЕНИЦИ: То значи да ниси ни у кога заљубљена?

КОШТАНА: Има један Стојан, на хаџи Тому син... Он ми стално прича да ће ме земе и млого ми дукати дава, све дубле на чело ми тура... Слатки Стојан каже да ће прежали све због мен – оца, матер, кућу. Зове ме да бегамо у свет!

 УЧЕНИЦИ: Хоћете ли да побегнете? То је баш романтично!

КОШТАНА: Де га бегамо?! Не мог да бежим, не смем! Ја сам Циганка, а хаџиски син, домаћин! Зар сам ја за таку кућу?! Одма сам знала да не смем да му живот упропастим, да га татко из кућу истера!

 УЧЕНИЦИ: Волиш ли Стојана?

КОШТАНА: Да! Не, не, нисам никог  волела! Тако сам и њему рекла. Неће ме више тражи, мисли да сам сад најгора. Ал  ће бар он бидне срећан! Моје беше!

 УЧЕНИЦИ: Читали смо да си певачица. Какве песме певаш?

КОШТАНА: Моја мајка ме научи све тешке и млого болне песме да појем. То су песме из њојзину младос кад, ко Митке беху убави и млади, а не ко сад стари и збрчкани.

 УЧЕНИЦИ: О чему најчешће певаш?

КОШТАНА: Певам неке мекамлијске песме како за младос и лепотињу срце гори и згори. Певам како се Васке раставља од  момка куј ју гледа и одлази далеко. Певам о несрећном Стојану куј се у сестру заљубио, а има једна коју ћу ви сад отпевам (пева):

„Море, дајте мени туј мутну воду,

да пијем, аго, да спијем...

Море, за тебе има шарена соба

да спијеш, аго, да љубиш“.

 ( „Џанум насред села“)

 УЧЕНИЦИ: Баш лепо певаш! Ко је је волео да те слуша?

КОШТАНА: Сви су волели да ме слушу. Све младо и старо полудело за моју песму. Кад дође време да се у поље ради, они  се  смире, а кад дођу ови  благи дани, ове меснице, они  ће за мен и пушке да потегну. Пију, пуцају на пандури, веселе се уз моју песму. Тако проводе и дан и ноћ.

 УЧЕНИЦИ: Зар не одлазе  својим кућама?

КОШТАНА: Куће заборавише, децу и жене оставише! Ја у меану, они у меану, ја у воденицу, они у воденицу! А њиове жене и ћерке причају да сам ја за све крива. Да ми даву дукати. Стојанова сестра каже да сам непоштена, а његова мајка ме куне. А ја сам певам зато што волим. Кад су млого пијани, све би ми дали. Ал ја тад не узимам  оно што ми дају. Враћам дукати, пијан човек не зна шта ради...

 УЧЕНИЦИ: Ко највише тражи да му певаш?

КОШТАНА: Тој је газда Митке. Он ме јенпут помешао са своју  љубав из младос – Стамболку Реџеповицу. Због њума он долази да ме  види. Тражио минтан да раскопчам и груди да ми пуцав, да фрљим руке иза главу и распустим косу. Па тако да сам ки Реџеповица. Ал му Стојан не даде да ми резил направи. Он је млого несрећан, а ја сам ки он... Исти смо и наша судбина је иста... Младос и лепотиња за време, ће дође старос и  ће и мен да бидне жао што је све прошло. Он ми ки татко даде кесу сас дукати – беле паре за црни дни. А тој ми већ дођоше...

 УЧЕНИЦИ: Он би могао да ти помогне. Зашто не побегнеш са њим?

КОШТАНА: Нема ништа од бегање. Митке не мож ни себ да помогне, а камоли мен. Њега  његов брат Арса тера код жену и децу да  иде. Иста нам је судбина. Један дан плакање, цел век плакање! Високо небо, а земља тврда, од судбину не мож да побегнеш!

 УЧЕНИЦИ: Зашто си тако уплашена?

КОШТАНА: Највише се плашим од Арсу, прецедника општине. Он прети да ће нас затвори у апсу. Он и наредио да с удам. Човек је влас, ал не мож ки кад је било пусто турско да нас сас куршуми изрешета.

 УЧЕНИЦИ: Зар су се тако некада понашали према Циганима?

КОШТАНА: Јес, хаџи Тома је предложио да ме на коњма расчерече. Тео да  врати сина несина, па дошо да га тражи у Собину. Ал смекшала га моја песма и повео чочеци  код себ, у кућу.

 УЧЕНИЦИ: Зар није хаџи Тома Стојанов отац? Ако је волео твоју песму, можда је могао и да те прихвати за снаху?

КОШТАНА: Певала сам му да би га  врнула у младос. И он је ожењен за недраго и он је своју младос закопао ки што ћу ја код Асана, у Бању. Ал ја сам била добра сам да певам, не и да га ко снаја дворим и служим, ноге да му перем и да у његову кућу  седим, да са свекрву у цркву изиђем... Не, за то нисам била...

 УЧЕНИЦИ: Бар ти је  живот занимљив, али и тужан!

КОШТАНА: Јес, ал млого тужан, са карасевдах легам и  дижем се. Тој је млого тежак карасевдах.

 УЧЕНИЦИ: Шта је то карасевдах?

КОШТАНА: То је млого тужна песма  о  младост испевана, о љубави што  прође. Туј бол сви ми болујемо. Сви зовемо младос да се врне да се напојемо и нацеливамо... Тој је  млогу жална песма коју  певам за срце искубало, за снагу раскоматалу и остарелу ко  што је Митке ил моја мајка Салче. (Плаче)

ЈЕДНА УЧЕНИЦА: Коштана, зашто допушташ да други одређују твоју судбину?

КОШТАНА: Шта ћу ја кад сам Циганка, сиротиња, ни татко ни мајка ми ме мог помогну. Да није мен полипсали би од глада. А шта би ти да си на мое место? Шта би урадила?

ЈЕДНА УЧЕНИЦА: Ја не бих пристала да ме удају за онога кога не волим. Данас свако одређује своју судбину, а моју никако не би  одредио  председник општине. А певање је сада у Србији тако уносан посао да ми ни  родитељи не би били гладни. Уосталом, певачице се удају и по неколико пута, тако да би ми, можда, други брак био из љубави.

КОШТАНА: Да се разведем?! Тој не мож да бидне... Ја несум лоша...

ЈЕДНА УЧЕНИЦА: Нико није лош ако не жели да трпи да га муж, отац или било који други мушкарац злоставља. Не знам да ли си  чула, али  сад жене имају иста права као и мушкарци.

КОШТАНА: Какво право ја имам? Што си то за мен значи?

 ЈЕДНА УЧЕНИЦА: То значи да имаш право да слободно певаш. Колико добро певаш, највероватније би снимила ЦД, а и постала би сигурно Пинкова звезда. Дакле, лова до крова, емисије, Арена, Версаћи и дијаманти би ти сигурно  били осигурани.

КОШТАНА: Несум сигурна да те баш разбирам, ал видим да је то нешто млогу лепо.  

 ЈЕДНА УЧЕНИЦА: Е, сада не бих баш рекла да је много лепо. Има и ту неких жртава. Јесте да ти је лепа коса, али је мораш испеглати и  ставити уметке. Обавезно  силикони у уста, груди и још у неке делове тела. Требало би да средиш ту  двојку, мислим на зуб, а и било би добро да ставиш плава сочива. Тај контраст између црне косе и  плавих очију био био веома привлачан. Мада, сада су модерне плавуше.

КОШТАНА: Ја турски разбирам малко, али теб баш и не... Шта су то силикони? Тој реч чуем по први пут.

 ЈЕДНА УЧЕНИЦА: То је, Кошто, најбитнија  ствар у животу једне певачице. Можеш да прођеш без  гласа, али без силикона никако!

КОШТАНА: Ја ћу  сада да пођем, чекају ме сватови...

 ЈЕДНА УЧЕНИЦА: Стани, стани, ја ти нудим оно што није могао да ти да Митке! Нудим ти  спас!

КОШТАНА: Ће ме ти спасеш, слатко девојче?! Па како ће то да бидне? Шта д урадим?

 ЈЕДНА УЧЕНИЦА: Сада сам ти рекла шта треба. Те широке панталоне ћемо скратити оволико (показује на дужину панталоница), а тај минтан, лепо ти је Митке рекао, мораш да  бациш и обучеш брус! Ма најбоље је да певаш у купаћем костиму! А и репертоат ти је застарео! Љубав, младост, бол, чесме и русе косе! То се више не тражи! Сада су модерне песме о бизнисменима, парама, преварама, сплавовима и женама кучкама! Имаш ли неку такву? (Коштана уплашено ћути) Није то проблем, узећемо  неку песму од Грка, Шпанаца или неке турске које нису застареле. А? И мораш  силиконе, то је нешто као  ратлук, да ставиш у уста (показује јој напућена) и да оне буду  велике као пола твога лица. Мораш груди  да увећаш најмање три пута. Ботокс ћемо ти ушприцати ту  уз око, боцнуће те неколико пута и бићеш вечно млада. Ма има да идеш као алва!

КОШТАНА: Ја знам да се рахат локум и алва једу. Где да их  ставим? (Уплашено) Да  ме бодеш?! Не желим таки спас! Да си идем ја сад? Асанееееее! (Коштана истрчава из учионице)

 УЧЕНИЦИ: Немој да идеш, Коштана! Она се само шали!

 ПРОФЕСОРКА: Чему сте се сада смејали?

УЧЕНИЦИ: Данас је незамисливо да нека девојка доживи сличну судбину. Она је чиста и неискварена, природно лепа, дакле, потпуно другачија од данашњих  девојака  и  певачица. Не смејемо се њој, већ силиконским и извештаченим девојкама 21. века.

 ПРОФЕСОРКА: Шта вас је  растужило?

УЧЕНИЦИ: Растужила нас је  судбина младе и талентоване уметнице, чију уметност нико не цени, бар не они који одлучују о њеној судбини.

 ПРОФЕСОРКА: Да ли боље разумете Коштанину судбину после сусрета са њом?

УЧЕНИЦИ: Да. Схватамо да Коштана није имала могућности свој живот да промени. Била је жена и уз то још и Циганка, те је њен положај био у рукама мушкараца, пре свега председника општине.

 ПРОФЕСОРКА: Шта је сакрила од вас?

УЧЕНИЦИ: Мислимо да је сакрила сузе. Певала је да не бисмо открили колико пати. Хтела је да буде јака пред нама и није желела да се сломи као пред Миткетом.