Ђорђе Петковић је истакнути параћински писац и публициста. Ове године слави педесет година свог стваралаштва. Са њим смо разговарали на већ познате теме, а на поклон смо добили веома инспиративне одговоре и деконструисани сонети са репом и са обостраним акростихом у огледалу а у девет графичких формација. Хвала!
Када сте схватили да желите бити писац?
С читањем, на Јухору, код оваца, када сам по једну књигу са собом носио што ме је одвојило од других чобана и сам сам са овцама чак и пландовао. То је летње чобанисање, за време школског распуста, виши разреди основне и прва два разреда гимназије. Сањарио сам о много чему, па и о томе. Рано сам схватио разлику између поезије (носи емоције) и прозе, која је ближа животу, реалности. Подстицало ме је прочитано. Разноврсне игре сам у својим сањаријама разигравао, углавном из друштвеног живота, политике, права и писања, што значи улогу песника, песме сам наглас читао На писменим задацима сам био петичар, јер онај ко нема петицу на писменом, не може му петица бити закључена. То нам је унапред речено. У седмом разреду сам добио налог од нашег наставника српскохрватског језика Драгослава Алексића, да се морам опробати као песник (није самоиницијатива), пошто смо морали да се претплатимо на новопокренути месечник за децу „ЗМАЈ“, под уредништвом сјајних дечјих писаца чије сам књиге већ читао: Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Бранко Ћопић, Александар Вучо и Арсен Диклић. Наставник је моје песмуљке њима слао. Чувам две дипломе које сам од „Змаја“ добио. Сећам се почетка прве песмице: „По пољани и долини снег је пао, ту је један стари вуја забасао!...“ У параћинској Вишој мешовитој гимназији „Вук Караџић“, усудио сам се на првом састанку Литерарне секције, да прочитам своју песму. Председник, ученик трећег разреда Света Ђурбабић, потоњи нишки новинар, питао ме је имам ли их још. Донео сам их хрпу. Вратио ми их је, после пар дана, половина сваке песме је била црвеном оловком испрецртавана. Моје родно место Поточац било је седиште мале општине, па смо у осмом разреду имали омладинску организацију, чији сам био предсеник и члан Општинског комитета, па сам по доласку у Параћин и тамо кооптиран. Они су ме послали у Београд на вишедневни семинар за председнике литерарних секција и уреднике школских листова. Покренуо сам школски лист „Реч младих“ и био му уредник. У првом броју сам објавио своју причу „Еци“. Од Ђурбабића ме је као песника „преузео“ песник Драгомир Бодић, професор Економске школе и на мене пуно утицао. Ја сам наглашавао, песме сам читао као Ђока Пурић, омладински активиста сам био под својим правим именом и презименом. Песници и јавни радници могу бити у истој особи, могу бити заједно али нису исто, код првог преовладава емоција, сањарење, код другог мора да буде бистра глава. Кад год сам у животу то заборављао, правио сам грешке у корацима, најблаже речено.
Колико дуго пишете?
Две године млађа ученица с којом сам се радо дружио, у једној је згодној прилици узела из мојих џепова неколико песама, послала их је, уз своје и стихове своје старије сестре, јагодинском недељнику „Нови пут“. Уредник рубрике за културу је био Предраг Гојић, професор језика и књижевности. Мојом песмом „Смејем се“, уз причу једне ученице Учитељске школе, започета је рубрика „Омладинска трибина“ у новогодишњем броју, 1. јануара 1958. и дуго трајала. У наредном броју објављене су још три. Те јувенилије су искоришћене да ми прошле и претпрошле године буде обележена 60. годишњица књижевног стваралаштва, што је мало пренапрегнуто али ми је било мило, добио сам поклоне и признања. Определио сам се за студије социологије а не књижевности, касније сам завршио права са специјализацијом. Бавио сам се јавним пословима, професионално и аматерски, у државној управи, политици и култури. А поезија је у мом животу била присутна мање-више у континуитету. Од кад сам примљен у Удружење књижевника Србије, септембра 1997. године, после десетак збирки песама, усудио сам се да се потписујем, кад ми то затреба, као „књижевник и публициста“, углавном кад потписујем рецензије, књижевну критику и прилоге из историје књижевности. Прошле године сам на том пољу добио лепо признање, Филолошки факултет у Београду је у свој зборник о животу и раду Добрице Ћосића уврстио и мој прилг о сналажљљивим људима у његовом делу. Тако сам се ја, као аматер из те струке, уз то из провинције, нашао у друштву слависта из десетак земаља, где су доминирали академици, универзитетски професори, асистенти и докторанти.
Где проналазите инспирацију?
Један детаљ ме је определио да се бавим поезијом на један специфичан начин. Ја сам то назвао писањем за једног читаоца. У време мог школовања, актуелни су били модернисти („Дело“) и неосимболисти („Млада култура“). На мене су утицали и једни и други. Још у школи ме је нервирало преписивање, прочитају бољу песму од моје а знам да није њихова. Зато сам почео са песмама у акростиху, чиме сам на њих ударао печат оригиналности. Јесу теже писане али су аутентичне. Тежио сам да будем другачији, не толико као човек, колико као песник. Усудио сам се да један циклус песама („Плава птица“) пошаљем „Савременику“, чији је уредник тада био Драган М. Јеремић, својеврсни идеолог неосимболиста. Желео сам да им се приближим. Песме су била написане у слободном стиху али и са уочљивим акростихом.Ускоро сам добио одговор пун критичких примедби, уз јасну поруку: акростих је преживела песничка форма и песме са акростихом ми нико неће објавити! Код њега и Заге Пешић Голубовић сам слушао и полагао Социологију културе, нисам му се обелоданио. Виђали смо се касније и заједно пили кафу у „Гласу“, где су штампане „Књижевне новине“, чији је он био уредник, и наш параћински лист „14 Дана“ који сам ја покренуо и уређивао. Ни тада му нисам рекао да пишем песме, и то и даље у акростиху, опет специфичне. Били су то сонетни венци, чији је магистрале традиционално имао акростих а ја сам акростих проширио на све сонете у венцу. Можда ме је на ту упорност гурнуо и младалачки инат, да се докажем у немогућем. Било је тренутака када сам био спреман да од те идеје одустанем, увек ме је нешто на њу враћало. Једном ме је у томе подржао славни вајар Небојша Митрић. Његов споменик деспоту Стефану је на Калемегдану а скулптура као реплика у мермеру („Песник“) у параћинском Доњем парку. Инспирација и мотивација су се у мени уплеле у исто клупко, тако да их је тешко разлучити.
Покушаћу то са пар речи да објасним на на једној песми из циклуса „Снозверице“, збирка „Смрт у оку смисла“. Уплетеног имена, пошто је акростих био скривен у облику анаграма, више се и не сећам. Инспирација ме је затекла када због болести нисам био расположен да ступим у неку ближу емотивну везу, тако да се све свело на ту песму. Најпре сензација, изненађење: Крв ми очи расточи/ Реч немушта искочи// Сан ми песму заскочи/ трипут ватру источи. Ту је остварено оно што је Валери једном рекао, да је песма речима проширен усклик! Лирски субјект ове песме признаје да у себи носи жељу коју он назива злопрељом али да за љубавну авантуру више није расположен, за њега је „сексуална револуција“ окончана: Још ми жеље злопреље/ обљубише темеље // Више нема постеље/ Јутро да се самеље. Дакле, лирски субјект признаје пораз у игри завођења: А ја бежим бежило/ Ни с чим ватри огњило! Па ипак, има толико снаге, да из себе исцеди стихове песме, притеран у ћорсокак унутрашњим немиром који је сензација у њему изазвала: Из костију жилило/ Мисли ми рашчинило// Из вена ми точило/ Реч за песму смочило.
Како сте се осећали када је објављена Ваша прва књига?
Идуће године, биће од тада 50 година, леп јубилеј а тужна судбина. Било је то октобра 1970. године. Претходне године сам се оженио, становали смо у собици 2,5x3,0 самачке зграде СФС. Радио сам као стручни сарадник у партијском комитету али сам због „грешке у корацима“ (политичким), имао невоље. Уз три сонетна венца који су се лако прилагодили за тематску целину збирке, написао сам још два венца, један посвећен супрузи, други Францу Прешерну, поводом његовог јубилеја и њих сам ставио испред осталих. Прешерн је, уз мој псеудоним из младости (Ђока Пурић) требало је да мало замагли ситуацију, да је учини драматичнијом. Наслов зберке је био „Тмини у таласе“, што је требало да означи, по Шопенхауеровом, да је наслов анаграм садржине, црну страну живота који је до скора био идеализиран али су га студентске демонстрације 1968. раздрмале. Издавач је била параћинска Библиотека „Др Вићентије Ракић“. Књига је изашла из штампе на пар дана пред почетак октобарских свечаности. Десетак примерака сам однео у Ћуприју, пошто су они за 13. октобар, Дан наших општина, очекивали госте из Крања (Словенија), били су с њима у побратимској вези. Књигу је међу првима, ако не и први, прочитао Мија Милачић, њихов секретар Комитета, довољно је да поменем да му је тајни надимак био Стаљин, и одмах дошао у Параћин, рекао је да је они неће поклањати гостима, те тражио да се књига одмах забрани, односно да се обустави њено растурање. Имао сам касније прилике да видим „његов примерак“. Сећам се ових подвучених стихова: Младе издају на јавној вечери/ И глас ће њихов да се вине силом. Потом: Мреже кидам кад их нађу чула/ А не видим да слободан јесам/ Јер грмљавина се зачује потмула/ Ако за трен заборавим где сам. Први дистих је носио коментар, да је то позив младима на отворену побуну, а цитирани катрен оцена политичког система, у коме је због једне недовољно промишљене речи могло да се заглави у затвору. Нешто касније, Гојко Ђого („Вунена времена“) је робијао. Не само да сам радио у осетљивој институцији, но сам био и на истуреним функцијама у региону и Репблици, што је додатно компликовало ситуацију. Довољно је да кажем, био сам члан Припремног одбора Конгреса културне акције, најзначајнијег либералистичког скупа у Србији. Локалним политичарима је највише засметао први стих из књиге (јесте провокативан): Фркћу и на мене разуздани ати! Спасило ме је све то али сам морао да напустим дотадашњи посао и скоро сав тираж књиге да повучем на таван помоћне зграде напред поменутог Драгослава Алексића. Скинули су је чатврт века касније, моји пријатељи Топлица Симић и Никодије Спасић, с којима сам непосредно пре тога покренуо Културолошки пројекат „Јухорско око“ који се још увек остварује. Ето, како сам прошао са првом књигом. Поменуло се, не повратило се, како народ лепо каже.
Да ли покушавате да утичете на своје читаоце и на који начин?
Једна је ствар оно што желимо, друга је ствар шта смо успели у песму да уградимо, а сасвим трећа како се то појављује у свести евентуалних читалаца. Највећи број мојих песама је отишао у руке оних којима су посвећене, јер сам тако скретао пажњу на оно што се назива „кризом читалаца поезије“, то је оно напред поменуто као „песма за једног читаоца“. Бројне, првенствено песничке, књиге носе са собом моје „рецензије у стиху“, на пример. Знам да су неки моји пријатељи детаљно читали моју књигу „Сонети с лева“ а само за двоје сам сигуран да су схватили суштинску поруку. Она није била у тексту, била је у презентацији. Посвећена вођама двеју социјалистичких револуција, сонетни венци су имали свака своју страну, али постављени као рото романи, порнићи, љубићи, криминални и каубојски, па ко шта воли нека изволи, нека тумаче шта им је и како им по вољи. Добро је што то нису приметили „они други“, те повезали обе моје прве књиге у провокативну целину. А први примерак сам послао и Титу, чиме сам на локалу унапред запушио уста онима који су могли да ми науде.
Шта по Вашем мишљењу треба да садржи добра књига?
Волео сам књигу која садржи дубљу, скривену поруку, која се неће разголитити при првом читању, када је белетристика у питању, што се односи и на песму. Таквим књигама сам се враћао и враћао, по више пута. Данас доминира „лака литература“, она се тражи по библиотекама. Раније је била само на киосцима, сада је то помешано. Све чешће се говори о наводној „кризи литературе“, о постмодерном времену и адекватној литератури постмодерног доба. Никад се више није писало, кажу, никад мање читало. Могуће. Ја сам подржавао ширење круга писаца и читалаца. Наравно, овде где сам живео и деловао. Уредио сам више стотина књига, од тога две трећине су песничке збирке. Права књига мора да буде оригинална, да носи печат личности, уз естетске квалитете и неки став. Ако се може поистоветити са неком другом, не допада ми се.
Која ће бити тема Ваше идуће књиге?
Покушавао сам да дођем до средстава, пошто ни једну књигу нисам објавио у овом веку, али у томе нисам успео. После „Књиге о Ђорђу“ Предрага Јашовића, писао сам само деконструисане сонете с репом и с (обостраним) акростихом у огледалу, то је моја песничка „рупа на саксији“. Могли би они који су сачувани да буду лепа књижица. Имам необјављену збирку сатиричне поезије, својеврсни поетски дневник (прошлогодишњи). С друге стране, у две дееније овога века, објавио сам близу стотину публицистичких и научних прилога из историје, опште и књижевне, из етнологије и социологије, углавном истражујући свој завичај (Параћин и околина), што је сигурно преко хиљаду страница текста. То је неколико томова. Наћи ће се неко да то приреди за штампу и обезбеди средства, не верујем да ћу то доживети. Моји прилози се обично категоришу као „прегледни научни радови“, са чим сам задовољан, прошле године је рад са скупа о Академику Петру Влаховићу забележен као „оригиналан научни рад“, то наводим због тога што има оних који на известан начин потцењивачки гледају на овај мој рад.
Шта саветујете почетницима?
Нека читају и нека пишу, континуирано. Нека буду упорни. Нека их не поколебају евентуални неуспеси. Нека се науче и да бришу, компјутер је згодан за то, зар не? Но, пре но што нешто избришу, нека се то мало охлади. Уз то, нека науче да се такмиче, не само са другима, могу бити у губитку, него сами са собом, да буду све бољи и бољи... Од свег срца желим успешну афирмацију сваком оном ко се лати пера.
ПОСТМОДЕРНА ВЕЛЕПЕСМА
Деконструисани сонети са репом и
са обостраним акростихом у огледалу
а у девет графичких формација.
1.
Злопогледне чини да ми сиђу у ћуп:
Оклоп као калуп празан на пучини!
Речја је то маса, онеобичен свет:
Исписати памфлет (ч)умног расталаса!
Цела ова прича: Обичан стари пањ
Исплива на локвањ као чича мича!
Сонетни искази испуњавају чун,
Тражи се харпун стази и богази!
Акростиси нису постмодерни хаос,
Необичан су штос зумном параклису!
Какофоно звоно има божански склад;
Одавна нисам млад: Чувам праисконо!
Врти се карневал, реч више није брош!
И зато овај кош, кад је бал - нек је бал!
Ћирилична слова из ових сонета
Ћутња су распета са српскога крова!
И нека таши таш духовни слави кал,
Ветар је за мангал а не за дај шта даш!
Очекиван је брид, јавило се слово:
Корачај приново, није ме тебе стид!
Не морам уз тај плес, ни уз коју игру:
Ако сам у бигру, преживећу тај стрес!
То јесте у сну сан, по Поовој вољи,
Сонет прети зољи: Преусмерићу дан!
Испраћу очни куњ иза паравана:
Циља ли се мана или старачки гуњ?!
Исписан је памфлет (ч)умног расталаса:
Речја је то маса, онеобичен свет!
Оклоп као калуп сад је на пучини:
Злопогледне чини сиђоше ми у ћуп!
2.
Злоћудни коло(рит) као поетин к(л)ас:
Антејско слово глас, околовратни шнит.
Годи ми (ч)уман пев с изазовне жиле:
Острашћене силе ђавољи јесу зев!
Сонет је параван иза акростиха:
Песми злодух киха призива кјуклускан!
Остављен овде сав, изазивам слово:
Ђавоља приново, за Лету спремам сплав!
Успоставља се ноћ земаљској принови,
Зар да протуслови уз скакавце и Соћ?!
Одзива се псето комшијско, чујем глас:
Рима једини спас, за душу напето!
Иритирајуће, чак жив клан недоклан,
Цитирам сопствен длан за заумно снуће!
У оглед(алу) мат, свршен је први сет:
Улазим у корнет да побољшам орнат!
Циљан разуман сан с неразумне збиље:
Има и ковиље и биље за на длан!
Речни, па речји штос, близу си приново:
Од старога ново, ако сам го и бос!
Звоне прапорчићи, духовни скарабућ
Употпуњава пућ: Анкети ни прићи!
Ђавоља размено, час слово а час слов:
Остварен (ч)уман лов, и слама и сено!
Питања, питања… приближава се дан:
Све је то болан сан који ме прогања!
Острашћене силе ђавољи јесу зев:
Годи ми (ч)уман пев с изазовне киле!
Антејско слово глас, околовратни шнит:
Злоћудни коло(рит) као поетин спас.
Параћин, 12.04.2019: 5,25-7,55.
3.
Заумна погрешко, ово је трећи слап:
Очекује ме трап и није ми тешко!
Римаријски астрал док пева птица кос,
Или зачудан штос издиже речји кал!
Циљајући попић изван домашаја,
Антејска промаја преусмерила снић.
Истражујући дим речје метафоре,
Њисци ме сагоре када им одолим!
Емитујући слап сонетној играчки
Наслеђе је врачки, акростихован трап!
Изазовем ли мат речјој равнотежи,
Ђускају у мрежи, терају свој инат!
А ја, запаљен пањ, док величам слова,
Церим се изнова на жапца и локвањ.
Има ли то смисла - емоција чиста,
Исказ је Мефиста – мука га притисла!
Цела та ујдурма: док сам скидао гуњ,
А са очију куњ, духовна кавурма
Ђаволесној игри личила је на мит!
Искушни колорит на заумној чигри;
Негде у повесми болом испуни труп:
Естетски ми Галуп нађе да у песми
Њисак је без везе, мало га жуља ам!
И покрене там-там да преврне чезе.
Апсолутна нула, ни у колевци птић,
Церим се на љубић издашних гранула;
И спустио сам глас и прихватио кал,
Римариски астрал другде да тражи спас!
Обелоданим троп: шило за огњило,
Зли се мотовило за анкетни синкоп.
4.
Зашто у тој магли не видим где је чун,
Обрстен јесам жбун, но покрети нагли
Речју кидају нит кад крене таши-таш!
Ис(кл)ијавам гваш за акростисни шнит.
Цртајући око, негде иза свода,
Исплива слобода, узлети високо,
Као пауница и скрије читав свод:
Ћирилични народ Вукових квржица!
И Басарин разрок духовни аранжман,
Вечити кјуклускан јавља се за свој скок.
Очекујем сонет а мисли с анкете
Нису још распете - чекање за рулет!
Ако п(р)омислим, виц може тој мети
Ваљати памети као Аустерлиц!
И три деценије наше изнутрице
Искљуцаће птице с божанске чиније.
Верујући рими, с људима миц по миц,
Антејски се штиглиц спрема ка Колими.
Нека ме не приме за анкетни самит,
Обележићу бит постмодерне плиме.
Вратићу се на длан, где ветар јесте прек,
И себи тражићу лек кроз необичан план.
Ћутња је болан склад сопственог разума,
Кад пукне сну гума, у песму стресе јад.
Илузија чиста за скупљено јато
Циља у познато чак од аориста!
Излет са три за грош, уз маскиран орнат,
Рећи ћу да сам сват, онај славни Гаврош.
Обрстен јесам жбун, покрети су нагли:
Зашто у тој магли не видим где је чун?!
5.
Дистисна ујдурма за речји редослед,
Акростисни посед, духовна кавурма,
Необичне игре уприличен је крос;
Астрални танатос скида се са чигре.
Све је злоћудног пир, репат илити кус,
Има минус и плус, као и сваки жир.
Да афирмишем свет с моје цитаделе,
Елоквентне стреле слећу у колоплет.
Мени са те стране, да је дан престижан,
Узнемирјем вечан, чуде се ајмане.
Шакал какав је стрес у крилу злоумном
Корача ми гумном искаљујћи бес;
Открива се пораз, изазовна глина
Личи на пингвина кад улази у сказ.
У тој пируети чудни ритуали
Украсни су вали ка рајској салвети.
Ласцивна чудеса зар да испуне јаз,
Оствари се разлаз из обичног беса.
Ко не уме у том да узнемири штос,
Шета се го и бос са достојном свитом.
Увелико празан систем равнотеже
Мора се из мреже вратити поразан.
Е, с те паралеле када погледам свет,
Доживљавам сонет као куку-леле.
Испоставим ли бес стиху, да му је смер,
Свене ми калопер, најпре добије стрес.
Астрални танатос скинут је са чигре,
Необичне игре уприличен је крос.
Акростисни посед, духовна кавурма:
Дистисна ујдурма за речји редослед.
6.
Излаз сам тражио и улазио у трап,
Враћао се сатрап тамо где је већ био.
Антејски Арарат, пењати се уз вис,
Нациљати на клис акростисни инат.
Остихотворено није бесни дум-дум,
Ваља се ту и (чум), и заумно звоно.
Историјске трице с кучинама су склад,
Ћаскати као млад знојне су капљице.
Клониран јесте ген и сад је Ахасфер,
Историјски је смер, нечег сулудог плен.
Циљати у хаос: у истој је равни
Излаз водоплавни! Није ту парастос
Римаријској жици; враћена је на клот,
Одгледан (ч)уман спот огледној ништици.
Зумирам такав стих, да изазове дух,
Зар то заиста чух или све само сних?
Остварих речји пут акровертикали,
Римаријској скали придружих скарамут.
Играјући свици изазивају стрес,
Цела песма је кес по разумској шпици.
Истрошен каламбур за исмејаван сан,
Кад разазнајем дан за бездушни гламур.
Ћирилични расад с постмодерне тачке
Изазива врачке којима јесам рад.
Вртложни синоним, историјско жезло,
Одјеком огрезло, шта могу више с њим?!
Несташна птица кос зар да изгуби лет?
Акростих и сонет само су пркосни штос.
Вратио се сатрап тамо где је већ био,
Излаз је тражио улазећи у трап.
7.
Акростихована игрица пред Ускрс:
Неизоставан мрс скинут са екрана!
К(р)ужи моравски чун, тамо је рибљи кум:
Еколошки дум-дум за поразан харпун!
Тамо је људски треб и наша судбина,
Нас све чека глина, с душе остаје греб.
Емитујући виц испред огледала,
Огледа се шала - ововремени злиц.
Деспотово Слово Љубве с мога хита,
Гламурозна свита, постмодерна сово!
Ова панорама, чиста заумна глад,
Види се као склад духовних реклама.
Онеобичен сказ, по руском стиховир,
Рима му јесте смир за акростисни јаз.
Екранизујући ове речје чари,
Екран ме не мари ни у мојој кући.
Разложан одговор, тражи се јасан блуз;
Окрећем калауз, видим до чвора чвор!
Видим несклад уз склад иза паравана,
Ова (ч)умна храна мога духа је с(к)лад.
Грубости призора за „Јухорско око“,
Дражесни да соко излети из тора!
Ова моја игра чека вампирски коц,
Ембрионални глоц, макар бенгалског тигра.
Нежна речја плима не прија за мој зуб,
Тражио јесам стуб иза речјег штима.
Е, ту је Каракум уображења пун,
Клониран а имун на продуховљени (ч)ум.
Некад ће речји крос (ч)умна велепсиха
Акростисног киха пронаћи бољу ос.
8.
Ако с ове плоче одмах препознаш сјај,
Крлетку, речји грај, дух нешто тороче,
Риме напрегнуте држе катрену склад,
Озрачен Месец млад, слабе му опуте,
Дистихе за поло које сустиже (с)мук,
Емитује се звук – игра се речје коло.
Клониран играм бос за избезумљен сан,
Сунцем обасјан дан а ја нећу на крос!
Омађијан је тор за речји скарамут,
Нађе ли неко пут кроз овај стихотвор
Следују му чини духовном гламуру,
Остаће на журу, свирају пингвини!
Није ноћна мора ни само речји крос:
Емитује се кос из свога затвора!
Тамо где свака сен, препознајући кљун
Тренира свој харпун да не би била плен.
Екранизиран кус репатом парира,
Нико ником мира, сви желе само плус.
Остварујући сну дан по својој вољи,
Сви су у невољи, сви су на истом дну.
Нека овај сонет, из огледала пир,
Означи шта је мир за мој речји преплет.
Све остало је плен, кад халапљиви гнус
Користи пус по пус да свој освежи ген.
Ерективни јаук као Љубве Слово
Деспотово ново пуштам као баук.
Оспорите ми суд са своје палубе
Риме кад се љубе избачене на спруд.
Крлетку, речји грај, дух нешто тороче,
Ако с ове плоче препознаш људски (к)рај.
НАПОМЕНА АУТОРА: Изнад и испод анкетног материјала, налази се Постмодерна велепесма, састављена од осам акродексона (деконструисаних сонета са репом и са обостраним акростихом у огледалу, распоређених у различитим графичким формацијама по два критеријума, први по сонету, други по акростиху. Као слике у вашарском калеидоскопу, баш онако како сам то обећао госпођи Зорици. Онај ко напише најбољи есеј у вези са овом речјом играријом и онај ко први открије како се акродексон може логички распоредити с малим недостатком, губи се прави одраз акростиха у огледалу, добиће од мене поклон.