Интервју са познатим параћинским писцем водили смо у Градској библиотеци "Др Вићентије Ракић", баш на Дан поезије, 21. марта 2019. године. Разговор са Андријом водиле су Елена Златев и Ана Ћирковић, ученице првог разреда, санитарно-еколошког техничара.
Елена: Када сте схватили да желите бити писац?
Андрија: Човек се рађа са потребом да буде кретиван и у разним правцима развија своју кретивност. То је била моја потреба да на неки начин изразим оно што осећам. Био сам јако млад, негде тринаест-четрнаест година.
Ана: Колико дуго пишете?
Андрија: Мени је сада четрдесет година, а пишем око тридесет, негде од половине основне школе.
Елена: Где проналазите инспирацију?
Андрија: Инспирацију, пре свега, поналазим у човеку. Сматрам да је човек највећа вредност. На тај начин у другом човеку проналазим себе, поезију, прозу, све што сам до сада написао.
Ана: Како сте се осећали када је објављена Ваша прва књига?
Андрија: Био сам врло млад тада. Некако сам се осећао поносно и хвалио се тиме.
Елена: Да ли покушавате да утичете на своје читаоце и на који начин?
Андрија: Човек све што ради, ради с потребом да се то некоме свиди. Своје емоције изражавам писањем, а својим читаоцима остављам за задатак да сами из тога извуку оно најбитније.
Ана: Шта по Вашем мишљењу треба да садржи добра књига?
Андрија: Искреност писца. Тако ћете једино извући суштинску поуку из књиге.
Елена: Која ће бити тема Ваше идуће књиге?
Андрија: Сваки писац који искрено пише, пише спонтано, с тога ја нисам компетентан дати вам одговор на постављено питање.
Ана: Шта мислите о свом раду?
Андрија: Не могу да кажем да сам задовољан својим радиом, јер је лепота писања у нечему новом. Дакле,сматрам да из дана у дан могу надмашити своје могућности и створити нешто ново.
Елена: Да ли сте некада имали недостатак инспирације?
Андрија: Да, итекако јесам. Недостатак инспирације је честа појава која прати сваког пицса. Драго ми је што и ја имам те кризе, јер криза значи повратак у пуној снази. Зато се надам да ћу их још имати.
Ана: Шта саветујете почетницима?
Андрија: Човек се рађа или не рађа као писац. Просто не постоји школа за то. Образовањем човек илити потенцијални писац може постићи добре резултате, али ипак сматрам да је инспирација главно оружје сваког писца, дакле, с тим се рађамо или не.
Андрија Радомировић је за крај цитирао стихове руског писца Сергеја Јесењина:
„ Уз тешке губитке
и уз тугу клету
бити насмејан, природан, тих-
највећа је уметност на свету“
Андрији Радомировићу се захваљујемо на разговору.