Мила Марковић, вишеструко награђивана параћинска песникиња и романописац, представила нам је свој уметнички пут у још једном разговору са завичајним писцима.
Када сте схватили да желите бити писац?
Оно што знам је то да сам рођена мало чудна и ћутљива. Одувек сам имала свој свет и у њему сам налазила све оно што други нису приметили. Мало касније се јавила жеља да то и записујем. То није и никада не може бити планирање да неко постане писац. Једноставно се деси. Када схватите да неко жели то да чита, онда вам је јасно и добијете жељу да и даље пишете. Своје прве песме сам писала у основној школи, а тада нисам била свесна чиме би се бавила у животу.
Колико дуго пишете?
Сећам се мастила и пера, реквизита од којих се нисам одвајала. Осим на столу бочица са мастилом се налазила свуда па чак и у кревету. Дешавало се свашта, капање, просипање, критика па забрана, али одустајања није било. Дакле, врло рано сам почела и све написано чувала у фиоци. Стидела сам се да показујем другима своје песме. Зато је моја прва књига, Тренуци изузет(н)и, штампана тек 2004. године. Друга је роман Мора(в)иште, 2010. године и трећа је збирка песама Реанимација духа, 2018.
Где проналазите инспирацију?
Људи који пишу обично кажу да су њихова инспирација. природа и лично сагледавање промена у природи и друштву. На неки начин је то тачно. Ја лично волим да ми засветли та лампица у грудима која ће ми показати и дати одговоре срца према природи и дешавањима. Не реагујем као што обично људи то раде, него пронађем ту нит која ме води да много дубље и јаче прикажем обичне ствари и сврху постојања. Углавном је то сарадња спољашњег са унутрашњим.
Како сте се осећали када је изашла ваша прва књига?
Углавном збуњено. Питала сам се пре тога, шта ми је све то било потребно и могу ли ја заиста постати неко ко се може носити са људима који пишу дуго. Онда сам схватила да једноставно имам свој пут и ту нема места страху ни збуњености. Обећала сам тада себи чврсто повезивање са добрим књигама. Да се вратим на питање и кажем да је прва књига само искорак и почетак чудесног приказа људи окружења и личних емоција. Нека је прва, вредна је радости.
Да ли покушавате да утичете на своје читаоце и на који начин?
Никада директно, али то му дође као навођење да се читањем дође до поенте. И то се зове утицај на неки начин. Мислим да је дужност нас који пишемо да радимо то са неком врстом намере и навођења људи да у себи пробуде радозналост и могућност промене нечега што им не ваља у сопственом животу.
Привући читалачку публику је ненамерни утицај и подстицај на размишљање. Сматрам да је мисија писца баш то.
Шта по вашем мишљењу треба да садржи добра књига?
Када се каже добра књига обично се мисли на класике светске књижевности, али и на оне што имају милионске тираже, а никада неће достићи славу и вредности једног Достојевског, Иве Андрића и осталих вредних помена. Поједине књиге и писци превише се баве садашношћу, него далековидним сагледавањем будућности. Зато је класика светлост и путоказ за све нас који пера латимо. Може бити добра књига и она која ће обичном човеку дати утеху и вољу за животом. Књиге које волим читам и по више пута. Знакови поред пута (Андрић), Беле ноћи (Достојевски), Дневник Чарнојевића (Црњански)
Која ће бити тема ваше будуће књиге?
Мисаона поезија (волим да филозофирам), а може бити и роман (планирам) тема је обичан живот једне девојке виђен оком и пером писца. Тудићу се, свакако, да својим радом и вештином пренесем читалачкој публици, не само обично сагледавање чињеница, него и размишљање о побољшању свог живота, па и окружења.
И би... реч
Између сна и срушених мостова,
злурада тишина вриском се разлеже у неосвит.
Клањам ти се свеопшти.
Снага инерције душу да ми не ухвати.
Битишем тако што тишину вазносим
везану и немоћну,
грлено нему, и молим је
стопала да ми издигне
снагом јунака и одмазде,
па мојим трагом себе да убије.
Реч да ми не самује.
Мила Марковић
