Када сте схватили да желите бити писац?
- Човек, али само у фази детињства, може да пожели да постане учитељ, лекар, пилот, посластичар... Међутим, никако не може пожелети да постане писац!
То није занимање, нити за ту делатност постоји одговарајућа школа. Једноставно, писац се рађа (или не рађа)! Касније се само усавршава, дограђује! Ако си рођен с тим геном у крви, с том жишком у срцу, сигурно ћеш постати писац!
А писац постајеш не одједном, већ мукотрпним и (истовремено) лепим, племенитим, дугогодишњим напором срца и пера, жељом да будеш у сталном успону. Иначе, званични статус књижевника добијаш тек кад најуспешнији људи из света књижевности и одговарајуће институције потврде да си довољно сазрео као стваралац и званично верифијују твој досегнути ниво.
Ето, ја сам у ДКВ (Друштво књижевника Војводине) примљен 1995. године, а у УКС (Удружење књижевника Србије) 2001.
Колико дуго пишете?
- Пишем још од III разреда основне школе, али сам рад свог пера убрзао као ђак II разреда ћупријске Гимназије, када ме је мудри професор књижевности Првослав Весић предложио за председника Литерарне секције. Ипак, правом књижевном активношћу озбиљније и продуктивније се бавим од 1984. године, када сам на једном конкурсу у бачком градићу Жабљу добио II награду за родољубиву пему „Мој прадеда Милорад – солунац“.
Где проналазите инспирацију?
- Свуда! У свом непосредном окружењу ( у рођеној кући, у комшилуку, на улици, у аутобусу и возу, у банци, у дућану, па чак и на гробљу), у приповедању саговорника, углавном припадника старије генерације, у дубоким слојевима бурне националне историје, а понекад и у богатом духовном наслеђу свог народа, у лелујавим облачићима сопствене маште, а једном ми је за песму била довољна и танана, али савршено складна паукова мрежа на комшијској капији!
Како сте се осећали кад је објављена Ваша прва књига?
- Моја прва књига (збирка песама за децу „БИБЕРОВО ЗРНО“) објављена је 1987. године у Светозареву, у издању „Гороцвета“. Наравно, био сам и поносан и радостан!
У крајњој линији, то осећање писца кад му нова књига угледа свет (а доживео сам га двадесет и два пута) је врло јако. Од тог осећања, од те плиме радости, снажнији је само онај трептај срца кад ти се роди дете.
Да ли покушавате да утичете на своје читаоце и како?
- Писац није певаљка, па да се свесно и неукусно намеће другима! Он пише на миг унутрашњег импулса, искључиво због себе и ради себе. Али ако се његово дело касније својом идејом и структуром само наметне читаоцу, оном с пробраним укусом и изграђеним критеријумима, свакако да му годи.
Шта, по Вашем мишљењу, треба да садржи добра књига?
- Треба да садржи здраву, мудру, племениту и оригиналну идеју, треба да се заснива на однегованом и јасном језику, треба да јасно разграничава своју намену (уметничка или научна, за децу или за одрасле). У крајњој линији, треба да не личи на већ постојеће књиге, или да што мање подсећа на неку од њих.
Која ће бити тема Ваше идуће књиге?
- Тема моје идуће књиге биће „ђаци пешаци“. Данас их има све мање (рецимо, на Голији, на Пештерској висоравни), али су злата вредни. Они су истовремено и ходочасници науке, и млади мученици, и вечити романтичари.
Шта саветујете почетницима?
- Да у старту схвате да се писац не постаје на „ОРУК“! Младе људе који се лате пера треба да краси стрпљење, упорност, реално сагледавање сопствених могућности (самокритичност), тражење савета од искуснијих, изградња сопствене литерарне стазе... Млади писци не треба да сањају похвале и награде, већ треба много да читају, да им библиотека буде друга кућа. Идеја из туђе књиге „да“, али начин њене реализације мора да буде искључиво твој, оригиналан!
Друга ствар, или друга тема, јесу почетници у педесетим годинама живота! О пензионисаним, фино ситуираним официрима и милиционарима који почињу да пишу из чисте досаде најбоље, најотвореније и најмудрије је говорио Златиборац Ршум, рођени песник.
ИЗБОР ИЗ ЂОКИЋЕВОГ СТВАРАЛАШТВА
Р Т А Њ
Горе
врх игле
у вечној
магли.
Доле
стогови
главе
сагли.
Горе
громови,
тако чести.
Под крилом
орла
зима се
мрести.
А доле
Минх
и гладна
сврака.
Кљују му
угаљ
из стомака.
Магла,
па сунце.
Вечна
шара!
Српски
снегови
Килиманџара.
Томислав Ђокић
П.С.
Минх = чешки Јеврејин, оснивач рудника угља
(1903) у Илину, у подножју Ртња
ОЧЕВА КОЛИБА У ДРАКШАНУ
( I)
Трошна цигла и греде.
Сипац већ прети чвору
Отац је не би дао
ни за три виле на мору!
Можда вам личи на лаж,
али је истина жива:
Он кроз рупу на крову
громове изазива!
Кроз њена прозукла ребра
види трећину неба
Око колибе њива,
прапостојбина хлеба.
Данима копа кукуруз.
Он и мотика сами.
Старина копне ред и по,
па опет спавуцне на слами.
Цури му пешчани сат.
Из дана у дан све блеђи.
Кров колибе му качкет
на оседелој веђи.
А и он, сав улубљен
(рђа, плех, ћерамиде).
Отац тетовира дланове
иглицом паламиде.
У старој, пољској колиби
за њега нема изненађења.
Змија се није бојао
ни пре свога рођења!
Отац под ноктима носи
три слоја њивскога глиба.
А пре следећег лета
неко ће сигурно пасти:
он, или колиба.
П.С.
ДРАКШАН = топоним у селу Скорици
ЈУТРО НА СРПСКИ НАЧИН
Јутро у Србији почиње псовком
и првом турском кафом,
лепљењем нових читуља,
ил` претресом контејнера.
(Ништа није неупотребљиво,
чак ни распарне ципеле)!
Јутроу Србији најчешће почне
успутном куповином бурека,
цвркутом мобилног у џепу,
ил` окретом спортске стране.
Јутро у Србији почиње преко реда,
чак и у преступној години!
Јутро у Србији почиње инатом,
вечним (женским) оговарањем,
лажним везивањем појаса,
или читањем црних хроника.
Јутро у Србији обично почне
бацањем опушка пред ноге,
уздахом за женским листом
и трагањем за распродајама.
Српско јутро је :“Ако ћемо!“
Српско јутро је:“Лако ћемо!“
САМО ЈЕ МОРЕ ВЕЧНО
Широки абажур неба
опет прозирно плав,
ал` где је Орландов стуб
и голубови Страдуна,
и ко је главни кривавац
што баш у Кривом Виру
плану Тимочка буна?!
Жар медитеранског сунца
и врева у сплитској луци.
На муци су факини.
Личе на индијске рикше
и бициклисте у Кини.
Памтим морнарску руку
и брег од гајби салате
на броду за Вела Луку.
Све ће то успут да свене
к`о јабуке априла,
к`о у педесетим жене,
лепота што је била!
Ал` заљубљивађе се шкољке.
Кружиће голубови Страдуна.
И душа будућег песника
биће, такође, пуна.
А ја ћу, у кашљу позном,
да заборавим тај бруј.
Само је море вечно!
Шуми и ноћас: чуј!
ЖАР – СРЦЕ
(после њене екскурзије)
Аца из осмог, смркнута лица,
нервозно шета, сатима брине.
Чека аутобус са Плитвица
због једне тамнопуте Јасмине.
Стигне пред школу, па се врати.
Ноћ је к`о угаљ, а киша лије.
И мама чека, прозор се злати. Скоро ће десет, а стигла није!
Он ломи прсте и крагну диже.
Улицом јури мутна река.
Сат галопира, поноћ све ближе,
ал` Аца, ипак, упорно чека.
И клатно срца брже се клати.
Бруји аутобус издалека.
Кад ће већ једном да се врати?!
Аца је чека, Аца је чека.
Томислав Ђокић
КОЊ ЕВЛИЈЕ ЧЕЛЕБИЈЕ
( одломак из приче)
Јесте да су путници имали камење у коленима,али нису пали у сан.Три околности дизале су им отежале очне капке: претпразнично вече на крају рамазана,шарено друштво у хану,а посебно лепа крчмарица Христина,ватрена и ветропираста Гркиња,која их је неуморно служила скоро до сабаха.Уз Исмаил-агу који их је дочекао,убрзо упознаше и ражањског субашу Алибега.У хану се затекао Дубровчанин Џиво,трговац сољу,човек који уста не затвара.Сушта супротност њему био је неки мрки
Татар који је трговао самуровином.Целе ноћи није изговорио више од десет речи!На истом доксату,уз титрај лојаница,башкарили су се и пре-мудри Хамдија,дервиш из Сарајева,и бркати Златиборац Јевто,трговац катраном,и тршави Млечанин Ђани,продавац чувене свиле,али и мршави кмет Станојло из оближње Скорице,који је у хану застао да од Турака чује новости из Азије,наслути шта даље смерају,па да продужи ка Алаџа-Хисару,где ће Санџак-бегу Рамизу морати да плати главарину.Свима њима,док су седели на сећији са црвеним шиљтетом,око ногу се врзмала Гркиња Христина,дар божји на Земљи.У њеном одсуству помињана је трампа соли за катран,ценкало се око самуровине и плаве млетачке свиле,разговарало се и о воску и персијским ћилимима,па и о бисеру и седлима у ханској магази,али чим би се појавила она,тамнопута лепотица из Патраса на Пелопонезу,све би то одмах падало у воду.У тренутку су заборављане и акче,и цекини,и дукати!Док је пролазила мимо њих,њена младалачка путеност мирисала је свеже,изазовно,као да је малопре изашла из хамама.Ако је свака дервишова реч вредела грам злата,сваки Христинин корак, лелујав и изазован,вредео је бар два!А о њеном (осунчаном) осмеху и да се не говори!Сви су га пили очима,сви су прижељкивали њену близину и додир,а она им је рамазанску вечеру зачињавала не само својим, животодавним осмехом,већ и жестоким критским вином,црњим од њених ватрених очију.А од црног вина црне жене постају још црње и још лепше! Летеле су њене савршено обликоване ноге,летеле су њене вредне руке,а на софру се сливао обилат ифтар: пилав с медом и циметом, симит,бамија,мусака,ћимбур,екмек-кадаиф,па шербет.Стомаци су били брзо напуњени,али у последњој рамазанској ноћи мушке душе (и турске,и млетачке,и српске,и татарске) тек је требало да се напуне и то истим благом – оним које се наслућивало испод шареног грчког вистана!А лепа Гркиња,док су око ње пљуштали грошеви потпаљених гостију,игру је водила више него вешто.Те бурне ноћи очаравајућа вртирепка припадала је свима и никоме.Заправо,највише је припадала себи!